U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na neku od bitnih povreda odredaba parničnog postupka navedenih u članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP, dok ukazivanje na povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nema značaja, s obzirom da se revizija ne može izjaviti iz tog razloga.

Utvrđeno je da je tužilac počev od 03.07.2006. godine bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme, da je obavljao posao inkasanta, da je bio raspoređen na rad na naplatnoj stanici ''…'', da se dana 18.07.2009. i 19.07.2009. godine tužilac nije pridržavao propisanih pravila o načinu postupanja inkasanta prilikom obavljanja poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta, čime je izvršio povredu radne obaveze, da je u vezi toga stručni saradnik analitike tuženog 13.11.2009. godine, nakon pregleda izveštaja video nadzora, podneo prijavu protiv tužioca, da je tužiocu 23.11.2009. godine dostavljeno upozorenje u smislu člana 180. Zakona o radu, na koje se pismeno izjasnio, te da je rešenjem tuženog od 09.12.2009. godine tužiocu otkazan ugovor o radu pozivom na otkazni razlog iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu.

Pravilnikom tuženog o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta br. IV 953-03-2393 od 14.03.2008. godine detaljno je uređeno vršenje naplate putarine u otvorenom sistemu naplate i dužnosti inkasanta u toku rada (član 21. tačka 4. 2.2.2. i član 25.). Tužilac je sa sadržinom Pravilnika, pa samim tim i svojim dužnostima i obavezama, bio upoznat s obzirom na nespornu činjenicu da mu je Pravilnik uručen 01.04.2008. godine, ali je 18.07.2009. i 19.07.2009. godine tužilac naplatu putarine vršio suprotno proceduri rada i dužnosti inkasanta propisanim Pravilnikom.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Iz ovih razloga nalaženje je i Vrhovnog kasacionog suda da je tužilac učinio povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno aneksom ugovora o radu, pa je pravilna odluka tuženog kojom se tužiocu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu otkazuje ugovor o radu, jer je za to postojao opravdani razlog.

Neosnovan je revizijski navod koji je tužilac isticao i u postupcima pred prvostpenim i drugostepenim sudom, da je neblagovremena odluka tuženog kojom mu je otkazan ugovor o radu, s obzirom da je u vezi povrede radne obaveze koju je navodno učinio 18.07.2009. godine, prijava podneta tek 13.11.2009. godine, iako je služba očitavanja video nadzora koji je organ poslodavca – tuženog, s obzirom da je video nadzor uključen neprekidno, o postupanju tužioca imala saznanje istog dana – 18.07.2009. i 19.07.2009. godine, iz čega proizlazi da otkaz ugovora o radu nije dat u zakonom propisanom roku.

Odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu, propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1. – 6. tog Zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od 3 meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od 6 meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Dakle, citirana zakonska odredba predviđa subjektivni rok (3 meseca) i objektivni rok (6 meseci) u kome poslodavac može dati zaposlenom otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, tuženi je poštovao oba roka. Tužilac je povredu radne obaveze učinio 18.07.2009. i 19.07.2009. godine, a rešenje o otkazu ugovora o radu tuženi je doneo 09.12.2009. godine, što znači u okviru (objektivnog) roka od 6 meseci. Poštovan je i subjektivni rok od 3 meseca. Početak tog roka vezuje se za dan saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza. Naravno, ovde zakon podrazumeva saznanje za te činjenice ne bilo kog organa poslodavca, već saznanje od strane direktora ili zaposlenog koga on ovlasti (član 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu), jer je on lice koje je ovlašćeno za davanje otkaza. Prijava protiv tužioca da je izvršio povredu radne obaveze podneta je 13.11.2009. godine i to je dan saznanja u smislu člana 184. stav 1. Zakona o radu, za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, pa od tog dana do dana donošenja rešenja o otkazu prošlo je 27 dana, iz kog razloga je neosnovano ukazivanje tužioca da je zbog neprekidno uključenog video nadzora tuženi istog dana kada je tužilac navodno učinio propust imao saznanje o postupanju tužioca.

Kako je neosnovan zahtev tužioca da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu neosnovan je i zahtev da sud obaveže tuženog da vrati tužioca na rad i prizna mu prava iz radnog odnosa. Ovo zato što je postojanje odluke kojom se utvrđuje da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos uslov, u smislu člana 191. Zakona o radu, za vraćanje na rad zaposlenog i priznanje drugih prava iz radnog odnosa koja mu pripadaju po zakonu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Milomir Nikolić,s.r.