U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Lukić, advokat iz ..., protiv tužene Republika Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2250/22 od 02.09.2022. godine, u sednici održanoj 22.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2250/22 od 02.09.2022. godine, tako što se odbija, kao neosnovana žalba tužene i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2865/20 od 23.09.2021. godine, u stavu drugom i četvrtom izreke i odbija zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2865/20 od 23.09.2021. godine, stavom prvim izreke, nije dozvoljeno objektivno preinačenje iz podneska od 20.04.2021. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario kod tužene u periodu od 01.01.2014. godine do 31.05.2017. godine isplati pojedinačne iznose sa kamatom od dospelosti do isplate kao u sadržini tog stava, kao i doprinose za obavezno socijlano osiguranje na navedene iznose i to doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja Repubčikom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime otpremnine zbog odlaska u penziju iznos od 312.992,58 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.08.2017. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 174.621,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2250/22 od 02.09.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i odbijeni, kao preuranjeni tužbeni zahtevi tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario kod tužene u periodu od 01.01.2014. godine do 31.05.2017. godine isplati pojedinačne iznose sa kamatom od dospelosti do isplate kao u sadržini tog stava, kao i doprinose za obavezno socijlano osiguranje na navedene iznose i to doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose zdravstvenog osiguranja Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose osiguranja za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, pa je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 174.621,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate i obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati 9.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... . Rešenjem tužene od 31.12.2013. godine tužiocu je prestao radni odnos kod tužene sa 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Žalbena komisija Vlade je povodom žalbe tužioca donela rešenje od 07.03.2014. godine kojim je odbijena žalba tužioca izjavljena na rešenje tužene od 31.12.2013. godine. Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U 6424/14 od 05.03.2015. godine usvojena je tužba tužioca i navedeno rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 07.03.2014. godine poništeno i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 04.10.2016. godine usvojena je žalba tužioca izjavljena na rešenje tužene od 31.12.2013. godine i predmet vraćen Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak. Rešenjem tužene od 10.04.2017. godine tužiocu je prestao radni odnos kod tužene 31.12.2013. godine sa pravom na posebnu penziju. Rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 30.06.2017. godine između ostalog, odbijena je žalba tužioca izjavljena na rešenje od 10.04.2017. godine. Konačno, rešenjem tužene od 10.07.2020. godine tužiocu je prestao radni odnos kod tužene 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Rešenjem žalbene komisije Vlade RS od 24.09.2020. godine odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca izjavljena na rešenje od 10.07.2020. godine, a tužilac je 22.10.2020. godine podneo tužbu Upravnom sudu u Beogradu radi poništaja navedenog rešenja Žalbene komisije Vlade od 24.09.2020. godine. O navedenoj tužbi nije odlučeno. Izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast i utvrđeno da razlika između pripadajuće plate i posebne penzije za period potraživanja iznosi 926.297,67 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve u skladu sa odredbama člana 191. Zakona o radu, člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, člana 167. i člana 169. Zakona o policiji i člana 13, 133, 140, 142. i 143. Zakona o državnim službenicima. Tužiocu pripada naknada štete u visini razlike plate koju bi ostvarivao na poslovima koje je obavljao do prestanka radnog odnosa kod tužene i posebne penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu, u visini utvrđenoj veštačenjem, kao i doprinosi za socijalno osiguranje, imajući u vidu da prema odrdbi člana 191 Zakona o radu samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve, kao preuranjene, sa obrazloženjem da Upravni sud nije odlučio o tužbi koju je tužilac podneo protiv rešenja Žalbene komisije Vlade RS od 24.09.2020. godine (kojim rešenjem je odbijena žalba tužioca na rešenje tužene od 10.07.2020. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tužene 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju), zbog čega se imajući u vidu odredbe člana 343 stav 1 Zakona o parničnom postupku nisu stekli uslovi za usvajanje tužbenih zahteva.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 133. stav 4. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 62/06 ... 99/14), propisano je da državnom službeniku prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa.

Imajući u vidu navedenu normu, proizlazi da državnom službeniku radni odnos prestaje ukoliko je rešenje o prestanku radnog odnosa konačno. Međutim, pored toga, rešenje o prestanku radnog odnosa mora biti i pravnosnažno da bi imalo pravno dejstvo. U konkretnom slučaju, kako je nakon donošenja novog rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu od 10.07.2020. godine (koje je potvrđeno rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 24.09.2020. godine) i koje je kao takvo konačno, tužilac je ponovo podneo tužbu Upravnom sudu za poništaj navedenih odluka, o kojoj do zaključenja glavne rasprave (u ovom postupku) još nije odlučeno, proizlazi da isto nije pravnosnažno. Iz ovih razloga, a kako je u konkretnom slučaju nezakonitim postupanjem tužene prouzrokovana šteta tužiocu, jer propust tužene da donese zakonito rešenje o radnopravnom statusu tužioca, za posledicu ima da je on lišen prihoda koje bi ostvarivao po redovnom toku stvari, on ima pravo na isplatu razlike između plate koju bi ostvario na poslovima koje je obavljao i posebne penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu, kao i na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od 22.500,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja parničnih radnji. Trošak sudske takse u postupku po reviziji nije priznat, jer ovaj zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi odgovora na žalbu, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1.Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, jer ovi troškovi, ceneći sve okolnosti slučaja nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnm postupku, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković