Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje, tražeći troškove revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...23/10), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu broj ... od 01.11.2002. godine, a aneksom ugovora o radu od 08.04.2019. godine raspoređena je na radno mesto radnika ..., dok su aneksom ugovora o radu od 05.09.2019. godine usklađena prava i obaveze sa odredbama Zakona o radu, u cilju usaglašavanja odredbi svih ranije zaključenih ugovora i aneksa sa opštim aktima poslodavca. Rešenjem tuženog broj ... od 04.11.2019. godine tužilji je otkazan ugovor o radu broj ... od 01.11.2002. godine sa svim aneksima, usled prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređena, u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i istoj je isplaćena otpremnina u iznosu od 476.381,91 dinara. U obrazloženju rešenja između ostalog je navedeno da je usled ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca tužiljino radno mesto ukinuto i da poslodavac zaposlenoj nije mogao da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto. Donošenju osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, prethodile su Odluka o ukidanju radnih mesta broj ... od 30.09.2019. godine i Odluka o izmeni pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog broj ... od 30.09.2019. godine, kojima je smanjen broj zaposlenih kod tuženog i, između ostalog, ukinuto radno mesto radnika na ..., na kome je tužilja bila raspoređena. Navedeni akti objavljeni su na oglasnoj tabli tuženog i stupili su na pravnu snagu pre donošenja osporenog rešenja. Tuženi je doneo i Program rešavanja viška zaposlenih broj ... od 31.10.2019. godine, kojim su utvrđeni razlozi za donošenje programa i ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, kvalifikaciona struktura, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak, te poslovi koje obavljaju, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno - ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazani ugovori o radu. Navedeni Program dostavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama, koji su dostavili svoja izjašnjenja. Tuženi je uputio i pozive Privrednom društvu „Tref socks“ Ivanjica, Privrednom društvu „Tref calze“ Ivanjica, društvu za proizvodnju i trgovinu „Lider – teks“ doo Ivanjica i SZR „Svila“ Arilje, da se pridruže naporima da se pronađe najbolje moguće rešenje za zaposlene, te da se, ukoliko imaju potrebu za angažovanjem zaposlenih na nekoj od radnih pozicija u okviru njihove kompanije, obrate društvu ili Nacionalnoj službi za zapošljavanje. S obzirom da je ukinuto radno mesto radnik na ..., tužilji je na osnovu odredbe člana 158. stav 1. Zakona o radu i člana 121. stav 1. Kolektivnog ugovora poslodavca, pre prestanka radnog odnosa isplaćena otpremnina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje odbili u celini, primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu u vezi odredaba članova 150. do 160. istog zakona i člana 121. stav 1.

Kolektivnog ugovora tuženog, nalazeći da je tužilji radni odnos prestao u zakonito sprovedenom postupku i da je zbog toga neosnovan i njen zahtev za naknadu materijalne štete, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18 - autentično tumačenje), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Na osnovu odredbe člana 158. stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan, da pre otkaza ugovora o radu u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu, u skladu sa ovim članom zakona.

Uslov za otkaz od strane poslodavca na osnovu navedenog člana je, da je došlko do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem nekog posla, kada se isti ukidaju ili pak dolazi do smanjenja obima posla u kom slučaju se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu. Navedene promene kod poslodavca u pogledu sistematizovanih radnih mesta i broja potrebnih izvršilaca moraju biti izražene u pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca ili nekom drugom aktu kojim poslodavac utvrđuje organizacione delove i vrste poslove koji se obavljaju, vrstu i stepen stručne spreme, kao i druge uslove koji moraju biti ispunjeni za rad na tim poslovima.

U konkretnom slučaju, donošenju pobijanog rešenja, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, prethodilo je donošenje Odluke o ukidanju radnih mesta od 30.09.2019. godine i Odluke o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog od 30.09.2019. godine, kojima je, između ostalog, ukinuto radno mesto radnika na ..., na kom je tužilja bila raspoređena. Tuženi je doneo i Program rešavanja viška zaposlenih broj ... od 31.10.2019. godine, kojom su utvrđeni razlozi za donošenje programa, ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, broj, kvalifikaciona struktura, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslovi koje obavljaju, kriteriju za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno – ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazani ugovori o radu. Program je dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama koje su dostavile svoja izjašnjenja. Tuženi je tužilji isplatio otpremninu i uputio pozive drugim privrednim društvima da se pridruže naporima na pronalaženju najboljeg mogućeg rešenja za zaposlene koji postaju višak i da se, ukoliko imaju potrebu za angažovanjem zaposlenih na nekoj radnoj poziciji u okviru njihove kompanije, obrate tuženom ili Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Tuženi je, suprotno navodima u reviziji, na osnovu donetih odluka dokazao da je prestanak radnog odnosa tužilje posledica ekonomskih i organizacionih promena usled kojih je došlo ne samo do ukidanja radnog mesta na kome je tužilja bila raspoređena već i drugih radnih mesta, kao i do smanjenja broja izvršilaca na radnim mestima koja nisu ukinuta. Imajući u vidu da je tužilja bila raspoređena na radno mesto koje je ukinuto i da tuženi nije bio u mogućnosti da joj obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da sprovede mere iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, sledi da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tuženi doneo pravilnom primenom otkaznog razloga propisanog odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Na osnovu iznetog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilji radni odnos prestao na osnovu zakonitog rešenja, pa tuženi nije dužan da tužilju vrati na rad i da joj naknadi štetu na ime neisplaćenih zarada, jer takvu obavezu poslodavac ima samo kada se radi o nezakonitom prestanku radnog odnosa, na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, a to ovde nije slučaj. Iz navedenih razloga, neosnovani su navodi tužilje u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodi revizije tužilje se, neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, zbog čega nisu posebno razmatrani, budući da, u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog, a ponavljaju se i žalbeni navodi koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, za koje je taj sud dao jasne i pravilne razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata, te ih, na osnovu odredbe člana 414. stav 2. istog zakona, nije detaljno obrazlagao.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Troškovi tuženog za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je, primenom odredbe člana 165. stav 1. istog zakona, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković