U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca D.J. iz B., čiji je punomoćnik LJ.T.K., advokat iz B., protiv tuženog A. d. A. N.T. B., koga zastupa M.I., advokat iz B., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6933/12 od 04.12.2014. godine, u sednici održanoj 26.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6933/12 od 04.12.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 8856/10 od 02.07.2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi diskriminatorsko postupanje tuženog prema tužiocu raspoređenom na poslove samostalnog inženjera šifra 88 kao i da mu je isplaćivao manju zaradu u odnosu na druge zaposlene na istim poslovima u periodu od 13.02.2009. godine do 01.11.2011. godine čime je narušio tužiočevo pravo na ravnopravnost na radu. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženom da mu na ime materijalne štete isplati naknadu zarade u iznosima sa kamatom bliže opisanom u tom delu izreke, kao i da na naknadu zarade za svaki mesec uplati pripadajuće doprinose. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati 500.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6933/12 od 04.12.2014. godine, potvrđena je prvostepena presuda u stavu jedan izreke, u delu stava dva koji se odnosi na naknadu zarade i uplate doprinosa, u stavu tri i četiri izreke i žalba tužioca u tom delu odbijena kao neosnovana. Ista presuda ukinuta je u preostalom delu stava dva izreke, koja se odnosi na uplatu poreza na zarade i u tom delu žalba odbačena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP ('''Službeni glasnik RS'' 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11..55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem o otkazu ugovora o radu od 31.10.2008. godine prestao radni odnos po osnovu viška zaposlenih. Tuženi je u izvršenju rešenja inspektora rada od 12.01.2009. godine sa tužiocem zaključio aneks III ugovora o radu pod brojem 68/2009 od 13.02.2009. godine kojim je tužilac sa VI stepenom stručne spreme raspoređen na poslove samostalnog inženjera, šifra 88, u Delatnosti investicija i razvoja čiji je opis utvrđen Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 03.10.2008. godine i Pravilnikom o izmenama i dopunama ovog Pravilnika od 06.02.2009. godine. Tačkom II ovog aneksa tužiocu je određen nominalni iznos zarade od 450 evra koji utvrđuje generalni direktor u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan obračuna za prethodni mesec, a tačkom III ovaj aneks se primenjuje od 13.02.2009. godine. Zaposleni na poslovima samostalnog inženjera su zaključili anekse ugovora o radu i to H.M. aneks VI od 03.11.2008. godine sa utvrđenim nominalnim iznosom zarade od 600 evra, S.Đ. aneks IV od 03.11.2008. godine sa utvrđenim nominalnim iznosom zarade od 500 evra, D.Đ. aneks broj 10005 od 03.09.2009. godine sa utvrđenim nominalnim iznosom zarade od 848 evra, T.S. aneks III od 01.04.2010. godine sa utvrđenim nominalnim iznosom zarade od 500 evra, koja vrednost zarade je određena i D.S. koji ima aneks II od 10.02.2009. godine. Tužilac je zaključio aneks III sa VI stepenom stručne spreme i nije ga osporavao. Istu platu tužilac je primao i na prethodnom radnom mestu referena elektrotehničke službe, pre donošenja rešenja o otkazu. Svih šest radnika koji su zaposleni na mestu samostalnog inženjera, nemaju istu zaradu jer postoji razlika u stručnoj spremi koju poseduju, radnom iskustvu koje imaju, zaduženjima koje imaju na radnim mestima i efektima rada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca za utvrđenje diskriminacije i isplatu razlike u plati i naknadu nematerijalne štete.

Prema članu 18. Zakona o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko i drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Po članu 19. istog zakona neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji. Posebna diskriminacija u smislu ovog zakona postoji kada određena na izgled neutralna odredba kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica, lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. ovog zakona. Članom 20. propisano je da diskriminacija iz člana 18. je zabranjena u odnosu na uslove za zapošljavanje, izbor kandidata za obavljanje određenog posla uslove rada i sva prava iz radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje, napredovanje na poslu, otkaz ugovora o radu. Odredbe ugovora o radu kojima se utvrđuje diskriminacija po nekom od osnova iz člana 18. ovog zakona ništave su.

Članom 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu propisano je da je zlostavljanje svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda ličnosti i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koji izaziva strah ili stvara neprijateljsko ponižavajuće ili uvredljivo okruženje pogotovo uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede na sopstvenu inicijativu da raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Zlostavljanje u smislu ovog zakona jeste i podsticanje ili navođenje drugih na ponašanje iz stava 1. ovog člana. Izvršiocem zlostavljanja smatra se poslodavac u svojstvu fizičkog lica ili odgovorno lice kod poslodavca sa svojstvom pravnog lica, zaposleni ili grupa zaposlenih kod poslodavaca koja vrši zlostavljanje iz st. 1. i 2. ovog člana.

Prema Pravilniku o izmenama i dopunama Pravilnika o radu Javnog preduzeća a. N.T. od 20.06.2008. godine zaposleni ima pravo na zaradu u skladu sa zakonom, ovim Pravilnikom i ugovorom o radu. Zarada zaposlenog za obavljeni rad i vreme provedeno na radu utvrđuje se na osnovu osnovne zarade i uvećane zarade. Članom 20. Pravilnika predviđeno je da se osnovna zarada utvrđuje na osnovu cene rada, u nominalnom iznosu koji utvrđuje Generalni direktor na predlog direktora delatnosti, a koja se unosi u ugovor o radu zaposlenog. Članom 27. Pravilnika o radu tuženog predviđeno je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu u skladu sa zakonom, ovim Pravilnikom i ugovorom o radu, a zaradu u smislu stava 1. čini zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarada po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa ovim Pravilnikom i ugovorom o radu. Zaposleni ostvaruje jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koji obavlja kod poslodavca.

Po članu 104. st. 2. i 3. Zakona o radu, zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Pod radom iste vrednosti podrazumeva se rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost, fizički i intelektualni rad.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, da je tužilac (iako ima VII stepen stručne spreme) zaključio aneks ugovora o radu sa VI stepenom jer je tuženi postupio prema nalogu inspektora rada vraćanjem zaposlenog na rad, da nema radno iskustvo u dužini u kojoj ga imaju zaposleni u odnosu na koje tvrdi da je diskriminisan; da nije radio iste poslove kao drugi zaposleni; da mu je zarada isplaćivana u iznosu koji je određen aneksom ugovora o radu koji tužilac nije osporavao, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nije vršeno neopravdano pravljenje razlike između tužioca i ostalih zaposlenih, zbog čega je pravilno odbijen zahtev za utvrđenje diskriminacije.

Pravilno je odbijen i zahtev za naknadu materijalne štete u visini neisplaćene zarade i zahtev za isplatu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti jer razlika u njegovoj zaradi nije posledica neopravdanog vrednovanja istog rada, već rezultat različite vrednosti rada zbog toga što je tužilac obavljao poslove sa VI stepenom stručne spreme sa kojim stepenom je i zaključio aneks ugovora o radu. Tuženi svojim radnjama ni na koji način tužioca nije stavio u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica sa kojima je radio, već je naprotiv potpisivanjem aneksa broj III ugovora o radu tuženi omogućio tužiocu jednake uslove rada i sva prava iz radnog odnosa kao i svim zaposlenim kod tuženog.

Odluka tuženog u tački II navedenog aneksa o visini zarade za tužioca je doneta u skladu sa normativnim aktima tuženog i ovlašćenjima koje je imao direktor tuženog što je i predviđeno članom 20. Pravilnika o radu tuženog. Tužilac je u vreme potpisivanje navedenog aneksa obavešten da svi zaposleni koji su u ovom trenutku raspoređeni u navedeni sektor zadržali plate koje su imali na radnim mestima na kojima su bili raspoređeni pre donošenja rešenja o otkazu po osnovu tehnološkog viška.

Opisano ponašanje tuženog: postupanje po nalogu inspektora rada, raspoređivanje tužioca, određivanje zarade prema pravilniku, nije ponašanje koje može predstavljati zlostavljanje u smislu člana 6. Zakona o zabrani zlostavljanja na radu jer ovakvo ponašanje nije imalo za cilj povredu dostojanstva ugleda ličnosti profesionalnog integriteta, zdravlja, ili položaja tužioca koje bi izazvalo strah ili stvaralo neprijateljsko ili ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Samim tim, po pravilnoj oceni nižestepenih sudova tuženi nije mogao tužiocu naneti duševne bolove odnosno kod tužioca nije moglo doći do umanjenja opšte životne aktivnosti, zbog čega je ovaj zahtev pravilno odbijen.

Na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Jasminka Stanojević,s.r.