Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod Opštinske ustanove za sport Tutin na neodređeno vreme, uz zaključeni ugovor o radu. Skupština optina Tutin je na sednici održanoj dana 22.08.2016. godine donela Odluku o osnivanju Centra za kulturu, turizam, omladinu i sport Opštine Tutin i to spajanjem ustanova: Multimedijalnog centra, Opštinske ustanove za sport i Turističke organizacije Tutin. Članom 6. ove Odluke propisano je da se sva imovina, prava i obaveze ustanova i organizacija koje su prestale da postoje spajanjem, prenose na novoosnovani Centar za kulturu, turizam, omladinu i sport Opštine Tutin, kao i da radnike ustanova i organizacija koje su prestale da postoje spajanjem, preuzima novoosnovani Centar za kulturu, turizam, omladinu i sport Opštine Tutin. Dalje je utvrđeno da je tuženi zaposlenima u ustanovama koje su njegov pravni prethodnik, a među kojima je i tužilac, dana 11.01.2017.godine uputio obaveštenje u kome je navedeno da radnicima koji su radili u ustanovama koje su pravni prethodnik tuženog, ne prestaje radni odnos, već da radni odnos nastavljaju kod poslodavca sledbenika – tuženog. U ovom dopisu zaposleni su pozvani da u roku od osam dana potpišu ugovor o radu sa novim poslodavcem, te obavešteni da odbijanje potpisivanja pomenutog ugovora o radu povlači za sobom otkaz ugovora o radu. Zaposleni Opštinske ustanove za sport Tutin, među kojima je bio i tužilac, dana 19.01.2017. godine dostavili su tuženom odgovor na obaveštenje tuženog od 11.01.2017. godine, u kom su tuženog, između ostalog, informisali o tome da nisu obavešteni o prenošenju ugovora o radu u smislu člana 149. stav 1. Zakona o radu, da obaveštenje od 11.01.2017. godine ne mogu da prihvate jer isto nije na zakonu zasnovano, niti je tuženi kao poslodavac sledbenik, ovlašćen da pošalje takvo obaveštenje. Nakon toga, tuženi je tužiocu 27.01.2017. godine dostavio pisanu ponudu za zaključenje ugovora o radu broj ../2017 od 27.01.2017. godine, prema kojoj bi tužilac kod tuženog obavljao poslove na radnom mestu stručni saradnik-menadžer u sportu počev od 23.12.2016.godine.Tužilac je 08.02.2017.godine dostavio pisani odgovor na ponudu, ukazujući na razloge njenog neprihvatanja. Kako tužilac nije potpisao ponuđeni ugovor o radu, to je tuženi rešenjem broj ../2017 od 16.05.2017. godine, tužiocu otkazao ugovor o radu zbog odbijanja zaključenja aneksa ugovora o radu, a sve s pozivom na odredbu člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je poništio kao nezakonito rešenje tuženog broj ../2017 od 16.05.2017. godine, kojim je tužiocu utvrđen prestanak radnog odnosa i usvojio zahtev tužioca za vraćanje na rad kod tuženog, sa obrazloženjem da tuženi nije postupio u skladu sa odredbom člana 147. Zakona o radu, jer nije preuzeo od poslodavca prethodnika ugovor o radu tužioca bez njegove izmene, dok, sa druge strane, ponuda od 27.01.2017. godine ne sadrži sve elemente iz odredbe člana 172. stav 1. Zakona o radu. Ovo iz razloga što navođenje da je do ponude došlo usled statusnih promena zbog osnivanja tuženog nije u skladu sa navedenom odredbom, kao ni odrebom člana 171. Zakona o radu, jer razlozi za ponudu nisu objektivizirani i konkretizovani, što sam ugovor o radu čini nezakonitim, a time i rešenje kojim je otkazan ugovor o radu tužioca zbog odbijanja zaključenja takvog ugovora. Sve navedeno u konkretnom slučaju ukazuje da se nije radilo o prenosu ugovora o radu na poslodavca sledbenika, već o zaključenju novog ugovora o radu sa poslodavcem sledbenikom. Navedeni stav prvostepenog suda prihvatio je i drugostepeni sud, ukazujući na to da je osporeno rešenje, suprotno propisanom u članu 147. i 149. Zakona o radu, doneo poslodavac sledbenik , koji u smislu navedenih odredaba nije preuzeo ugovore o radu koje su zaposleni imali zaključene sa poslodavcem prethodnikom.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca, poništili rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

Zakonom o radu, članom 147, propisano je da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Članom 149. istog zakona, propisano je da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, a da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava prvog ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Odredbom člana 191. istog zakona propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Rešenje tuženog broj ../17 od 16.05.2017. godine, kojim je tužiocu utvrđen prestanak radnog odnosa od strane poslodavca sledbenika, je nezakonito iz razloga koji su navedeni u pobijanoj presudi. Kako je, dakle, utvrđeno da je tuženom radni odnos prestao bez pravnog osnova, to je s obzirom na postojanje zahteva zaposlenog, njegovo vraćanje na rad nužno u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu. Izuzeci od pravila da je u slučaju poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa poslodavac dužan da zaposlenog na njegov zahtev vrati na rad propisani su odredbama člana 191. stav 5. i 6. Zakona o radu, ali činjenično stanje u ovom predmetu nije takvo da opravdava primenu ovih izuzetaka.

U reviziji se navodi da poslodavac prethodnik nije preduzeo ni jednu radnju propisanu odredbama člana 147. do 157. Zakona o radu, zbog čega je tuženi kao poslodavac sledbenik preduzeo navedene radnje, te iznosi shvatanje da od statusne promene poslodavac sledbenik automatski preuzima zaposlene i da na dan promene zaposleni ostaje da radi kod poslodavca sledbenika, pod uslovom da je tog dana stupio na rad kod novog poslodavca. Ukazuje se i da je radni odnos tužioca kod tuženog prestao po sili zakona, i to nestupanjem na rad kod tuženog, i kasnije odbijanjem obaveštenja. Vrhovni kasacioni sud nalazi da ovi revizijski navodi ne utiču na drugačiju ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što neispunjenje obaveze poslodavca prethodnika da obavesti poslodavca sledbenika o svim pravima i obavezama koje se prenose, ne može da pogađa stečena prava i obaveze zaposlenog. Zaključeni ugovori o radu ostaju na snazi, radni odnos ne prestaje na dan statusne promene, a u materijalnom pravu ne postoji osnov po kom bi poslodavac sledbenik, u slučaju pasivnosti poslodavca prethodnika, bio ovlašćen da sa zaposlenim kojeg preuzima zaključi novi ugovor o radu, već se samo radi o preuzimanju zaposlenog koji svoj radni odnos nastavlja kod poslodavca sledbenika prema uslovima i sa svim pravima i obavezama koje su važile i kod poslodavca prethodnika, te stoga nije ni postojao osnov da tuženi kao poslodavac sledbenik utvrdi tužiocu prestanak radnog odnosa zasnovanog ugovorom o radu sa poslodavcem prethodnikom.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić