U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Mandić, advokat iz ..., protiv tužene Narodne banke Srbije, sa sedištem u Beogradu, radi zaštite od diskriminacije, odlučujući o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 380/18 od 27.02.2020. godine, u sednici održanoj 09.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 380/18 od 27.02.2020. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 380/18 od 27.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Valjevu P1 12/17 od 07.12.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužena diskriminatorski postupala prema njemu i da se naloži tuženoj da radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja izvrši radnje omogućavanja pristupa tužiocu poslovnim prostorijama tužene u Ulici kralja Petra br.12 u Beogradu, načinom verifikacije ID kardice kroz elektronski sistem ulaza i izlaza, omogućavanje korišćenja elektronske pošte kroz sistem veza elektronske opreme tužene i da se naloži tuženoj da radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja izvrši tužiocu uplatu iznosa od 81.780,00 dinara, uvećanog za pripadajuću zakonsku zateznu kamatu od 10.12.2013. godine, na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada korišćenjem sopstvenog vozila za dane provedene na radu u novembru i decembru 2013. godine. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 380/18 do 27.02.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca, kojim je tražio da se naloži tuženoj da radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja izvrši radnje omogućavanja korišćenja elektronske pošte tužiocu kroz sistem veza elektronske opreme tužene i da izvrši isplatu tužiocu iznosa od 81.780,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.2013. godine, na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada korišćenjem sopstvenog vozila za dane provedene na radu u novembru i decembru 2013. godine i stavu drugom izreke i žalba tužioca, u tom delu odbijena je, kao neosnovana. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je utvrđeno da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu i naloženo je tuženoj da radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja izvrši radnju omogućavanja pristupa tužiocu poslovnim prostorijama tužene u Ulici kralja Petra br. 12 u Beogradu, načinom verifikacije ID kartice kroz elektronski sistem ulaza i izlaza. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke su blagovremeno izjavile revizije iz svih zakonom propisanih razloga.

Stranke su podnele i odgovor na reviziju suprotne strane.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac, iako se u reviziji poziva na bitne povrede odredaba parničnog postupka, nije ukazao ni na jednu konkretno bitnu povredu postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na poslovima ... u Grupi za ... tužene. Tužiocu je 03.06.2013. godine onemogućeno da uđe u objekat tužene u Ulici kralja Petra broj 12 u Beogradu upotrebom i verifikacijom preko ID kartice kroz elektronski sistem ulaza i izlaza tužene, na način kako je do tada ulazio u objekat. Tužilac je 26.10.2013. godine onemogućen u korišćenju elektronske pošte kroz sistem veza elektronske opreme tužene. Tužena nije priznala tužiocu naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada sopstvenim automobilom za novembar i decembar 2013. godine, već mu je priznala troškove prevoza u visini cene karte u javnom saobraćaju. Tužilac i njegova supruga vodili su više sporova protiv tužene, neki su okončani u njihovu korist, a tužilac i njegova supruga su vraćeni na posao. Tužilac je 14.03.2013. godine podneo i privatnu krivičnu tužbu protiv generalnog sekretara tužene i direktorke ljudskih resursa, zbog krivičnog dela samovlašća. Iz elektronske prepiske tužioca od 25.10.2013. godine sledi da se tužilac prvo obratio generalnom direktoru Direkcije za opšte poslove tužene, a zatim cirkularno mejlom na adrese još 9 rukovodilaca tužene, obaveštavajući ih da je Služba ljudskih resursa nepravilno odbila njegov zahtev za izostanak sa rada 21.10.2013. godine. U vezi toga tužilac se istog dana i dopisom obratio licima kojima je poslao mejl, navodeći da je bilo mesta udovoljenju njegovom zahtevu za izlazak sa rada 21.10.2013. godine. Tužilac je 28.10.2013. godine podneo zahtev tuženoj da mu se odobri naknada troškova dolaska na rad i odlazak sa rada sopstvenim vozilom zbog zdravstvenih tegoba. Tužena je dopisom od 13.12.2013. godine obavestila tužioca da će mu troškovi prevoza biti nadoknađeni u visini cene autobuske karte. Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje od 25.11.2013. godine tužiocu je utvrđen I stepen teškoća i prepreka u radu i da tužilac ima status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužena nije učinila akt diskriminacije, jer ponašanje tužene 26.10.2013. godine, kada je tužilac onemogućen u korišćenju elektronske pošte kroz sistem veza elektronske opreme tužene i nepriznavanjem naknade troškova prevoza za dokazak i odlazak sa rada sopstvenim automobilom za novembar i decembar 2013. godine nije bilo diskriminatorsko, pri tome su sudovi imali u vidu da je za postojanje diskriminacije potrebno ne samo nejednak tretman, već i određeno lično svojstvo diskriminisanog lica ili njegovo pretpostavljeno lično svojstvo, a koje u ovom slučaju ne postoji, sa kojih razloga su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženoj da radi otklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja izvrši radnje omogućavanja korišćenja elektronske pošte tužiocu kroz sistem veza elektronske opreme tužene i da tužiocu plati 81.780,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.2013. godine, na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada korišćenjem sopstvenog vozila za dane provedene na radu u novembru i decembru 2013. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijanom presudom u navedenom delu pravilno je primenjeno materijalno pravo kod ocene o neosnovanosti postavljenog zahteva za zaštitu od diskriminacije.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Prema članu 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu. Prema članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije pojam diskriminacije i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 18. Zakona o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica, koje traži zaposlenje kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo, dok je članom 19. istog zakona propisano da neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji.

Saglasno napred navedenom, osnovna karakteristika diskriminacije jeste nejednako postupanje u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji po osnovu nekog ličnog svojstva diskriminisanog lica. Tužilac je tvrdio da je tužena izvršila diskriminaciju povređujući njegova prava iz oblasti rada, jer je 26.10.2013. godine onemogućen u korišćenju elektronske pošte kroz sistem veza elektronske opreme tužene i stim u vezi, a radi uklanjanja posledica da mu se omogući korišćenje elektronske pošte kroz sistem veza elektronske opreme tužene. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u postupanju tužene na navedeni način ne postoji ni neposredna, ni posredna diskriminacija. Tužilac je 26.10.2013. godine onemogućen u korišćenju elektronske pošte kroz sistem veza elektronske opreme tužene, jer se prethodni dan, 25.10.2013. godine obratio prvo generalnom direktoru Direkcije za opšte poslove tužene, a zatim cirkularno mejlom na adrese još 9 rukovodilaca tužene, obaveštavajući ih da je Služba ljudskih resursa nepravilno odbila njegov zahtev za izostanak sa rada 21.10.2013. godine, pri tome se istog dana istim licima i pismeno obratio, navodeći da je bilo mesta udovoljenju njegovog zahteva za izlazak sa rada 21.10.2013. godine. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se ima u vidu napred navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da napred opisano ponašanje tužene ne predstavlja neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje prema tužiocu u odnosu na druge zaposlene, zbog nekog njegovog ličnog svojstva, odnosno zbog toga, kako tvrdi tužilac, jer je vodio sudske sporove protiv tužene i podnosio krivične prijave protiv zaposlenih. Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da nije povređeno načelo jednakosti, niti je učinjena diskriminacija prema tužiocu zbog činjenice da tužena tužiocu nije priznala naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada sopstvenim automobilom za novembar i decembar 2013. godine, već mu je priznala troškove prevoza u visini cene karte u javnom saobraćaju, s obzirom da je tužena postupala u skladu sa članom 8. stav 4. Pravilnika o naknadama troškova i drugim primanjima zaposlenih u Narodnoj banci Srbije i činjenice da tužilac ima status osobe sa invaliditetom, koja se zapošljava pod opštim uslovima, a što sledi iz rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje od 25.11.2013. godine, kojim je tužiocu utvrđen I stepen teškoća i prepreka u radu. Osim toga, unutrašnja organizacija rada kod poslodavca predstavlja njegovo autonomno pravo, zbog čega se ona ne može preispitivati u sudskom postupku, međutim, iako se donese nezakonita odluka ona ne mora predstavljati diskriminatorno postupanje poslodavca prema zaposlenom, već je ona diskriminatorna samo u slučaju da je poslodavac prema jednom zaposlenom neopravdano pravio razliku u odnosu na ostale zaposlene, na osnovu nekog njegovog ličnog svojstva, što u ovom slučaju nije reč.

Stoga, suprotno navodima revizije, radnje tužene koje je tužilac označio kao diskriminatorsko postupanje ne mogu se kvalifikovati kao diskriminacija u smislu navedenih zakonskih normi, jer se u ovom slučaju ne radi o nejednakom postupanju tužene u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji po osnovu nekog ličnog svojstva tužioca.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužene u smislu člana 410. stav 2. ZPP i ocenio da je revizija nedozvoljena, jer je izjavljena od strane neovlašćenog lica.

Članom 95. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da je Narodna banka Srbije centralna banka Republike Srbije, da je samostalna i da podleže nadzoru Narodne skupštine, kojoj i odgovara, stavom 2. da Narodnom bankom Srbije rukovodi guverner, koga bira Narodna skupština, a stavom 3. da se o Narodnoj banci Srbije donosi zakon.

Članom 5. stav 1. Zakona o Narodnoj banci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 72/03... 44/18), Narodna banka Srbije je pravno lice, a prema članu 9. istog zakona Narodnom bankom Srbije rukovodi guverner Narodne banke Srbije, koji je zastupa i predstavlja.

Članom 7. Statuta Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 12/13 .... 50/18), guverner Narodne banke Srbije može zaposlene i lica koja nisu zaposleni u Narodnoj banci Srbije da ovlasti da zastupaju Narodnu banku Srbije pred sudovima i/ili drugim organima i organizacijama, kao i u zaštiti njenih imovinskih i drugih interesa u zemlji i inostranstvu.

Koristeći ovakvo ovlašćenje guverner izdaje licima koja su zaposlena u Narodnoj banci Srbiji ovlašćenja da u postupku pred sudom zastupaju, kao i da u ime Narodne banke izjavljuju reviziju i druga vanredna pravna sredstva Vrhovnom kasacionom sudu. Međutim, članom 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da se tim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti, sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građansko-pravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka. Ova odredba određuje kao osnovni, pa i jedini propis koji uređuje postupak, kada se radi o vrsti sporova koji su navedeni. Stoga, sva pravila postupka propisana tim zakonom moraju da imaju prioritet u odnosu na neka druga pravila postupka, koja su eventualno propisana posebnim zakonom. Doslednom primenom navedenog stava sledi da se odredba člana 85. stav 7. Zakona o parničnom postupku, po kojoj se zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave uređuje posebnim propisima, mora tumačiti sa aspekta Zakona o parničnom postupku, a koji je u stavu 6. istog člana utvrdio princip da stranke mora zastupati advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sam advokat.

Članom 11. stav 1. Zakona o pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“ broj 55/14), propisano je da je Državno pravobranilaštvo zastupnik Republike Srbije u pravnim postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima, kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku, a stavom 2. da Državno pravobranilaštvo pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima zastupa državne organe i posebne organizacije koji nemaju svojstvo pravnog lica, državne organe i posebne organizacije koji imaju svojstvo pravnog lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije i javne ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, u pravnim postupcima u kojima ovi subjekti učestvuju kao stranke ili umešači o čijim imovinskim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Prema stavu 3. istog člana Državno pravobranilaštvo može na osnovu posebno datog punomoćja zastupati u postupku pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i druga pravna lica čiji je osnivač Republika Srbija. Stavom 4. istog člana, propisano je da je Državno pravobranilaštvo ovlašćeno da preduzima zastupanje pod istim uslovima kao i advokat, kada je propisano da je u određenom postupku ili za preduzimanje samo određene radnje u postupku obavezno zastupanje stranke od strane advokata.

Iz napred navedenog sledi da je Narodna banka Srbije samostalan i nezavistan državni organ, a da Državni pravobranilac, koji zastupa Republiku Srbiju i njene organe zastupa i Narodnu banku Srbije u svojstvu punomoćnika, s tim da punomoćje izdaje nadležni organ Narodne banke Srbije, odnosno guverner ili lice koje je na to ovlašćeno.

Imajući u vidu da u ovoj pravnoj stvari revizija nije izjavljena od strane Državnog pravobranilaštva kao punomoćnika tužene, već da je reviziju u ime tužene izjavilo lice zaposleno u tom organu, to je primenom člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP revizija tužene nedozvoljena.

Zbog nepostojanja opštih uslova od kojih zavisi pravo na reviziju, nema ni uslova za ocenu osnovanosti revizije, i u situaciji kada je nakon što je reviziju u ime tužene izjavilo lice zaposleno u tom organu dostavljen podnesak Državnog pravobranilaštva, kojim je obavestilo sud da će dalje da zastupa Narodnu banku Srbije po vanrednim pravnim lekovima, da odobrava sve radnje koje je u dosadašnjem toku postupka preduzela tužena i da se pridružuje svim navodima iz podnete revizije, uz priloženo punomoćje, s obzirom da je to u suprotnosti sa odredbama Zakona o parničnom postupku.

S obzirom na to da revizija tužene nije dozvoljena, to je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić