Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi „Železnice Srbije“ AD iz Beograda je dao odgovor na reviziju.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužilje za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres. Imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova o ovom pravnom pitanju, kao i pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizlazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod prvotuženog i njegovih pravnih sledbenika na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD iz Beograda do 01.09.2015. godine kada je zaključila aneks ugovora o radu sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“ AD iz Beograda i od tada je počela da radi kod drugotuženog.

Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine, izvršene su statusne promene kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i „Infrastruktura železnice Srbije“ AD iz Beograda. Privredna društva nastala izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD, na osnovu statusne promene izdvajanje uz osnivanje na osnovu odluke Vlade RS, od AD „Železnice Srbije“ preuzimaju prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su bili u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos, ali i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Ova društva stekla su status pravnog lica 10.08.2015. godine.

Nakon izvršenih statusnih promena kod pravnog prethodnika drugotuženog, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilja je zaključila aneks ugovora o radu sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“ AD iz Beograda. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima, zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu od maja 2015. godine do marta 2018. godine, tuženi u listama sa obračunima zarada tužilji nisu iskazivali novčani iznos spornih naknada. Tužilja tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres u periodu od maja 2015. godine do marta 2018 godine, navodeći da joj u spornom periodu tuženi ove naknade nisu isplaćivali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu za ishranu u toku rada i regres nalazeći da su tužilji tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su joj uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“ („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Sl. glasnik RS br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije izvršena konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora, jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužilji. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nižestepeni sudovi nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić