U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje B.N. iz A., čiji je punomoćnik A.M. advokat iz B., protiv tuženog AD K.M. iz A., čiji je punomoćnik A.B., advokat iz B., radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 714/15 od 12.05.2015. godine, u sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 714/15 od 12.05.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Međupresudom Osnovnog suda u Aranđelovcu P1 2675/11 od 05.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za poništaj kao nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu br.03-3300 od 01.08.2011. godine, kojim je tužilji zaposlenoj na poslovima čistačice otkazan ugovor o radu broj 01-2/3150 od 25.08.2005. godine, aneks ugovora o radu br.01-2/666 od 08.07.2006. godine i aneks ugovora o radu br.01-2/1037 od 01.09.2008. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i da je angažuje na obavljanju poslova koji odgovaraju tužiljinoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti; stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom plati 356.250,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 714/15 od 12.05.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena međupresuda Osnovnog suda u Aranđelovcu P1 2675/11 od 05.03.2015. godine; stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu drugom izreke međupresude Osnovnog suda u Aranđelovcu P1 2675/11 od 05.03.2015. godine i u ukinutom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova na ime sastava odgovora na žalbu, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tač.1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti i na koju se u reviziji ukazuje, obzirom da je odlučeno o zahtevu tužilje koji spada u sudsku nadležnost. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. tač.2. i 3. Zakona o parničnom postupku, na koje se takođe u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima čistačice do 01.08.2011. godine, kada joj je rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, jer je zbog ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog došlo do prestanka potrebe za poslom koji je tužilja obavljala. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi je 21.04.2011. godine doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kojim su brisani poslovi „čistačica“. Tuženi je 23.06.2011. godine, doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih koji je dostavljen na mišaljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnoj organizaciji tuženog. Nacionalna služba za zapošljavanje je 30.06.2011. godine dostavila tuženom mišljenje i predlog mera za zapošljavanje viška zaposlenih u kome je navedeno da je dostavljeni predlog Programa utvrđen uz punu saradnju i po smernicama nadležnih službi i stručnih lica Filijale, da kod tuženog ne postoji mogućnost da se zaposlenima koji su višak obezbedi ni jedno od prava utvrđenih članovima 154.-156. Zakona o radu. Tuženi je 18.07.2011. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim su utvrđeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih, kao i struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i u članu 1. tačka 1.3. navedeno je da su poslovi koji su izmenama i dopunama Pravilnika brisani i za kojima je prestala potreba u Sektoru ljudskih resursa – RJ Opšti poslovi, između ostalih i poslovi „čistačica“. Potom je tuženi 16.08.2011. godine zaključio ugovor o pružanju usluga sa SZR B. iz A., čiji je predmet održavanje higijene poslovnog prostora u objektima tuženog u A.. Tuženi je tužilji isplatio otpremninu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je pobijanom presudom utvrđeno da je tužilji zakonito prestao radni odnos i da tuženi nije u obavezi da tužilju vrati na rad.

Zakon o radu u članu 179. tačka 9. propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja određenog obima posla.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi je postupio u svemu po pravilima sadržanim u članu 153.-160. Zakona o radu, Program rešavanja viška zaposlenih od 18.07.2011. godine, sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, usled čega je poslodavac izvršio reorganizaciju određenih poslova i brisanje određenih poslova. Sprovođenje organizacionih i ekonomskih promena je samostalna oblast delovanja tuženog poslodavca i sud se ne upušta u njihovu celishodnost i opravdanost, niti sud može da ceni celishodnost angažovanja drugih privrednih društava i agencija za obavljanje poslova koji ne spadaju u osnovnu delatnost poslodavca, kao što je slučaj i sa poslovima na održavanju higijene poslovnog prostora. Pre donošenja Programa, poslodavac je predlog programa dostavio na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Sindikalnoj organizaciji tuženog, a Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova su brisani poslovi „čistačica“. Imajući u vidu da se poslovi „čistačica“ ukidaju u potpunosti, poslodavac nije bio dužan da određuje kriterijume u pogledu viška zaposlenih. Osim toga, angažovanje trećeg pravnog lica, za obavljanje poslova na održavanju higijene kod tužioca nije zabranjeno, obzirom da je učinjeno u cilju smanjenja troškova poslovanja. Kako je tužilji zakonito prestao radni odnos tuženi poslodavac nema obavezu da tužilju vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Zbog toga su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da zbog angažovanja trećeg pravnog lica na poslovima održavanja higijene nije prestala stvarna potreba za radom tužilje koja je obavljala poslove čistačice. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.