U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Miodrag Nešković, advokat iz …, protiv tuženog „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Ćalović, advokat iz ..., radi utvrđenja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2715/14 od 16.07.2015. godine, u sednici održanoj 19.10.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2715/14 od 16.07.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 172/13 od 03.04.2014. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se prema tuženom utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 09.04.2012. godine i da se tuženi obaveže da tužioca rasporedi na odgovarajuće poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati 159.000,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude, a ukoliko u ostavljenom roku to ne učini na navedeni iznos teče zakonska zatezna kamata od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u u Kragujevcu Gž1 2715/14 od 16.07.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni bitna povreda pred drugostepenim sudom, na šta se revizijom ukazuje, jer su pobijanom presudom ocenjeni žalbeni navodi od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio kod tuženog od aprila 2012. godine do kraja januara 2013. godine, s tim što nije bio radno angažovan kao zaposleni, već se obučavao poslu, tako što nije imao konkretne radne zadatke, već je pomagao po potrebi. Vršio je poslove prevoza robe, pomagao je u montaži, proizvodnji, laboratoriji, sačinio je par ponuda i slično. O njegovom prisustvu na radu nije vođena evidencija, jer nije imao određeno radno vreme i nije bio upisan u karnet zaposlenih. Dobijao je naknadu za rad koja je pokrivala i putne troškove, ali nije bila u fiksnom iznosu, isplaćivana je neposredno tužiocu, a ne preko tekućeg računa kao ostalim zaposlenima. Tužilac je radio po usmenom dogovoru, a između njega i tuženog nije bilo reči o zasnivanju radnog odnosa s tim što osnivač i vlasnik tuženog VV nije bio zadovoljan sa radom tužioca, koji je smatrao da tužilac nije dostigao nivo potreban za rad kod tuženog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac u spornom periodu nije bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09) propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku, a stavom 2. da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 32. stav 2. Zakona o radu. Naime, rad tužioca kod tuženog u periodu od aprila 2012. godine do kraja januara 2013. godine nije imao karakteristike radnog odnosa. Kako bi rad bez zaključenog ugovora o radu doveo do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, potrebno je da budu ispunjeni uslovi koje bi doveli do primene pravne fikcije o postojanju radnog odnosa. Međutim, uspostavljeni odnos između tužioca i tuženog ne ispunjava ove uslove s obzirom da tužilac nije imao određeno radno vreme, nije bila određena mesečna zarada, već promenljiva naknada, pre svega za pokrivanje troškova prevoza na relaciji ... - ..., zatim tužilac nije obavljao poslove određenog radnog mesta, već poslove različitih radnih mesta po potrebi, nije vođena evidencija o njegovom prisustvu na radu ili odsustvu sa rada, s tim što su sa uspostavljenim načinom rada bili saglasni i tužilac i tuženi. S obzirom da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, tuženi nema obavezu da ga reintegriše u radni proces i rasporedi na odgovarajuće poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom.

Imajući u vidu navedeno, neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu člana 32. stav 2. Zakona o radu. Osim toga, revizijom se ukazuje na pogrešan stav suda u pogledu primene člana 195. stav 2. Zakona o radu. Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizijski navodi u ovom delu osnovani, ali bez uticaja na revizijsko odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, koja je bila na snazi u vreme podnošenja ove tužbe, propisano je da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. U konkretnom slučaju tužilac je prestao da radi 31.01.2013. godine, a tužbu je podneo 22.03.2013. godine, dakle, u roku od 90 dana od dana saznanja za povredu prava (tuženi nije doneo nikakav pisani akt o radu ili prestanku rada tužioca), zbog čega je tužba blagovremena. Pogrešan je stav drugostepenog suda da je tužilac trebalo da podnese tužbu istekom tromesečnog roka računajući od prvog dana rada (09.04.2012. godine) s obzirom na njegov dogovor sa tuženim da radi bez ugovora tri meseca. Naime, tužilac tužbom traži utvrđenje radnog odnosa koje pravo je povređeno prestankom rada (31.01.2013. godine) i od tada teče rok od 90 dana za podnošenje tužbe. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pogrešan, ali irelevantan stav drugostepenog suda iznet u drugostepenoj presudi da je tužilac izgubio pravo na pravnu zaštitu zbog prekluzije. Ovo iz razloga što je tužilac po tužbi od 22.03.2013. godine, radi utvrđenja radnog odnosa na neodređeno vreme, ostvario potpunu pravnu zaštitu u ovom sudskom postupku, jer je o njegovom tužbenom zahtevu meritorno odlučeno, kako u prvostepenom postupku ocenom tužbenih navoda, tako i u drugostepenom ocenom bitnih žalbenih navoda, zbog čega pogrešan stav drugostepenog suda o primeni člana 195. stav 2. Zakona o radu nije imao uticaja na pravo tužioca da ostvari sudsku zaštitu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić