Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji tužilje se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun plate 6,30. Tužena je, u spornom periodu, tužilji obračunavala platu tako što je koeficijent radnog mesta množen osnovicom za dati mesec, a ukoliko je tako obračunata visina osnovne plate bila niža od minimalne zarade, tužena je tužilji vršila korekciju do minimalne zarade. Na obračunskim listama plate tužilje nije iskazana, kao posebna stavka, naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja tužilje, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za utuženi period, utvrđena je veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, spram parametara Posebnog kolektivnog ugovora za Javna preduzeća u komunalnoj delatnosti, koji se mogu smatrati najprimenljivijim, računajući visinu naknade troškova za ishranu u toku rada u dnevnom iznosu od 250,00 dinara bruto i mesečni iznos regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1/12 minimalne zarade u Republici Srbiji, prema kojoj varijanti je i tužilja opredelila svoj tužbeni zahtev.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženu obavezao da joj isplati predmetne naknade u iznosima utvrđenim veštačenjem. Po mišljenju prvostepenog suda, u iznosu minimalne zarade koja je tužiocu isplaćivana u utuženom periodu, ne mogu biti sadržane predmetne naknade a pošto pravo na naknadu predmetnih troškova na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, nije realizovano konkretnom isplatom, prvostepeni sud je zaključio da je tužena dužna da tužilji predmetne naknade isplati, na osnovu odredbe čl. 111. i 112. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je, usvajanjem žalbe tužene, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbene zahteve tužilje odbio nalazeći da se u pogledu uređivanja plata , naknada i drugih primanja zaposlenih u javnim službama, primenjuje odredba člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), kojom je propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a navedena odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme i Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. stav 1. tačka 1. – 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog Zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2.).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisao je način utvrđivanja plate, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Platu zaposlenih u javnim službama određuje osnovna plata koju čini proizvod osnovice za obračun plate (koju utvrđuje Vlada) i koeficijenta (utvrđenih aktom Vlade), dodataka na platu propisanih tim Zakonom (minuli rad, prekovremeni rad, terenski dodatak, rad noću i na dan državnih i verskih praznika) i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog Zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovrnost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015, 92/2020), predviđeno je da ukoliko osnovna plata zaposlenog koja je utvrđena na osnovu osnovice za obrčaun i isplatu plate i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun plate za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, je niža od minimalne zarade, osnovna plata utvrđena na napred opisani način isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20.). Isto rešenje sadržano je i u članu 31. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 38/2019, 55/2020), a prema odredbi člana 48. tog Opšteg akta, zaposleni može da ostvari pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora od 2020. godine, ako se za takvu vrstu naknade steknu uslovi u budžetu Republike Srbije, tako što visinu tih naknada utvrđuje Vlada.

Dakle, regulativa obračuna i isplate plata u javnim službama u skladu sa normama posebnog zakona, nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarada prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno održava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u javnim službama, primenom posebnih zakona i opštih akata, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini vrednosti minimalne zarade, ne aktiviraju se pravila opšteg radno-pravnog statusa prema kome zaposleni, koji u skladu sa Zakonom o radu, ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe člana 108. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebnom normom, jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plate (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju Parametri iz kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima, odnosno Opšteg kolektivnog ugovora. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kom je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Iz tih razloga se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić