Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju shodno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, sa izmenama i dopunama), Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 27.02.2009. do 26.12.2014. godine radila kod poslodavca SZTR „Feniks“ VV PR. Radnja je poslovala u periodu od 1986. do 2014. godine, kada je poslodavac VV, otac tuženog, zbog odlaska u penziju zatvorio radnju i ista je rešenjem APR od 26.12.2014. godine brisana iz registra privrednih subjekata. Posle mesec – dva dana, tuženi, koji je kod svog oca radio kao pomoćnik, otvorio je novu pekarsku radnju pod nazivom BB PR Trgovinsko- pekarska radnja „Feniks-Džep“. U radnji tuženog tužilja je počela da radi dana 01.02.2015. godine i sa tuženim je zaključila novi ugovor o radu.

Prema dogovoru sa poslodavcem zaposleni su imali pravo da iz pekarske radnje uzimaju robu, tako da njena visina ne pređe iznos njihove mesečne plate. Dug tužilje se iz meseca u mesec povećavao tako da je na dan 13.05.2021. godine iznosio 40.872,00 dinara, u vezi sa čim tuženi protiv tužilje nije vodio disciplinski postupak. Navedeni dug tužilja je vratila juna 2021. godine, a sa tuženim je postignut dogovor da prilikom prestanka radnog odnosa bude proglašena tehnološkim viškom kako bi kod Nacionalne službe za zapošljavanje mogla da ostvari pravo na materijalno obezbeđenje.

Rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu donetim dana 16.06.2021. godine pod brojem ../2021, tužilji je radni odnos zasnovan 01.02.2015. godine prestao sa datumom 16.06.2021. godine. Tužilja se, zbog teške finansijske situacije u kojoj se nalazio poslodavac, pisanom izjavom odrekla otpremnine iz člana 158. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 75/14).

Prema pisanim ispravama u spisima tužilja je kod tuženikovog oca radila 5 godina i 10 meseci, a kod tuženog 6 godina 4 meseca i 16 dana, s tim što je njena prosečna mesečna zarada isplaćena za tri meseca, koja su prethodila mesecu u kome se isplaćuje otpremnina, iznosila 44.838,23 dinara. Iznos otpremnine za period rada kod tuženikovog oca i kod tuženog iznosi 179.352,96 dinara, a za period rada samo kod tuženog iznosi 89.676,48 dinara, sa datumom dospelosti 16.06.2021. godine.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je na osnovu čl. 147-150, 158. i 159. Zakona o radu u vezi sa članom 62. tačka 1, članom 91. stav 21. i članom 92. Zakona o privrednim društvima, tužbeni zahtev delimično osnovan za period rada koji je tužilja provela kod tuženog, jer u smislu odredbe člana 147. Zakona o radu tuženi nije preuzeo obavezu poslodavca prethodnika niti je nastavio poslovanje u radnji svog oca već je osnovao novu radnju, tako da je dana 01.02.2015. godine tužilja sa njim zaključila novi ugovor o radu, pa nema mesta primeni člana 158. stav 3. Zakona o radu.

Razmatrajući žalbe parničnih stranaka drugostepeni sud je ocenio da je u odbijajućem delu prvostepene presude materijalno pravo pogrešno primenjeno, pa je istu u tom delu preinačio i tužbeni zahtev u celosti usvojio. Taj sud je ocenio da je irelevantna okolnost što tužilja nije osporavala rešenje o prestanku radnog odnosa od 26.12.2014. godine kod poslodavca prethodnika, imajući u vidu činjenicu da je do prestanka njenog radnog odnosa kod tuženikovog oca došlo u skladu sa odredbom člana 176. stav 5. Zakona o radu u vezi sa članom 91. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 26/11... 5/15) zbog prestanka rada poslodavca, a ne zbog prestanka potrebe za radom tužilje u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, iz kog razloga prema odredbi člana 158. Zakona o radu tužilja kod poslodavca prethodnika nije ni ostvarila pravo na otpremninu.

Primenom člana 62. stav 1. Zakona o privrednim društvima, kojim je propisano da se povezanim licem u smislu tog zakona u odnosu na određeno fizičko lice smatra njegov krvni srodnik u pravoj liniji, krvni srodnik u pobočnoj liniji zaključno sa trećim stepenom srodstva, supružnik i vanbračni partner tih lica, u vezi sa članom 158. stav 3. Zakona o radu prema kome se za utvrđivanje visine otpremnine računa i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika u slučaju statusne promene i promene poslodavca u smislu člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom, drugostepeni sud je ocenio da se za određivanje otpremnine tužilji ima uračunati period rada kod poslodavca prethodnika – oca tuženog VV (od 27.02.2009. do 26.`12.2014. godine), kao i kod samog tuženog u periodu od 01.02.2015. do 16.06.2021. godine, te je tužbeni zahtev usvojio i u odbijajućem delu prvostepene odluke. Drugostepeni sud je bio mišljenja da saglasno citiranim zakonskim odredbama uslov za obavezivanje tuženog na isplatu otpremnine za ceo period nije primena člana 147. Zakona o radu, odnosno da je bez uticaja okolnost što tuženi nije preuzeo ugovore o radu svog oca, kao poslodavca prethodnika. Na dosuđeni iznos glavnog potraživanja tužilji je zakonska zatezna kamata priznata od dana prestanka radnog odnosa kod tuženog 16.06.2021. godine, pa do isplate.

Revizijski navodi tuženog bez uticaja su na pravilnost pobijane presude i u ovoj odluci neće biti posebno cenjeni, jer su argumntovano razmotreni i obrazloženi od strane drugostepenog suda u postupku odlučivanja po redovnom pravnom leku tužilje i tuženog.

Na osnovu izloženog, shodno članu 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković