Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20 i 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog i obavljala je poslove inkasanta na naplatnoj stanici u ... . Rešenjem tuženog broj od 13.10.2010. godine tužilji je otkazan ugovor o radu i aneks ugovora o radu broj 6 od 15.05.2008 godine, zbog učinjenih povreda radnih obaveza i to: „vršenje naplate putarine po magnetnoj kartici u zatvorenom sistemu naplate suprotno propisanoj proceduri rada i dužnosti inkasanta iz Pravilnika o obavljanju poslova posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta“ utvrđene članom 12. stav 12.4. alineja 3. Aneksa ugovora i zbog „izdavanja ili nepravilnog izdavanja priznanice učesniku u saobraćaju, ili neponištavanja odnosno nepravilnog poništavanja priznanice koju učesnik u saobraćaju nije uzeo“ utvrđene članom 12. stav 12.4. alineja 1. Aneksa ugovora o radu. Osporeno rešenje zasniva se na razlozima da je iz izveštaja referenta video nadzora i video zapisa na HDD diskovima utvrđeno da je tužilja u više navrata, u periodu od 10.06.2008. godine do 10.08.2008. godine, stranim državljanima naplaćivala putarinu od 15 evra, umesto regularne cene od 13 evra, tako što se zaduživala sa cenom od 13 evra i izdavala priznanicu od 13 evra, pri tom deo priznanice na kojoj je cena, cepala i bacala, a učesniku u saobraćaju davala ostatak priznanice koji sadrži ID kod inkasanta, datum, vreme naplate i relaciju, dok je razliku u ceni od 2 evra zadržavala za sebe, a u više slučajeva uopšte nije izdavala račun učesnicima u saobraćaju, čime je postupila suprotno članu 21. Pravilnika. Donošenju osporenog rešenja o otkazu, prethodilo je upozorenje tuženog od 26.09.2008. godine, u kom je tužilja upozorena na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog učinjenih povreda radnih obaveza, i to: „stvaranje viška novca nesavesnim radom“, usled povrede Pravilnika o obavljanju poslova posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta od 14.03.2008. godine, utvrđene članom 12. stav 12.4. alineja 5. aneksa ugovora o radu od 15.05.2008. godine, a prema obaveštenju od 20.08.2008. godine i „nemarno i nesavesno izvršavanje radne obaveze“ utvrđene članom 69. stav 1. tačka 8. Kolektivnog ugovora tuženog, a prema obaveštenju od 29.08.2008. godine, tako što je nesavesnim radom dana 10.08.2008. godine prouzrokovala devizni višak u pazaru od 12 evra i dinarski višak u iznosu od 1.570,00 dinara, kao i što je dana 26./27.05.2008. godine u kabini broj 3 u vremenu od 00:10 časova do 02:01 časova spavala na poslu. Na navedeno upozorenje tuženog od 26.09.2008. godine tužena se izjasnila dana 07.10.2008. godine i iste negirala.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio kao nezakonito rešenje tuženog od 13.10.2018. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, te obavezao tuženog da tužilju vrati na rad, nalazeći da osporeno rešenje ne sadrži dokaze kada, kojim radnjama i na koji način je tužilja učinila povrede radne obaveze, s obzirom na to da se iz reprodukcije video snimka ne mogu utvrditi činjenice koje predstavljaju obeležja povrede radne obaveze koje su tužilji stvaljene na teret, u pogledu iznosa novca i u kojoj valuti su tužilja i učesnici u saobraćaju razmenjivali. Drugostepeni sud je dao dodatnu argumentaciju da ne postoji saglasnost između upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i rešenja o otkazu u pogledu poreda radnih obaveza koje su tužilji stavljene na teret, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev, te obavezan tuženi da tužilju vrati na rad.

Neosnovani su navodi revizije tuženog kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ocena zakonitosti rešenja kojim je zaposlenom otkazan ugovor o radu, pored utvrđivanja postojanja zakonom propisanog osnova i istinitosti činjenica na kojima je zasnovan otkazni razlog, zahteva i ocenu zakonitosti postupka u kome je ugovor o radu otkazan. Prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi, između ostalog i na njegovo ponašanje i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Pre otkaza ugovora o radu iz ovog razloga, poslodavac je prema odredbi člana 180. stav 1. istog Zakona, dužan da pisanim putem upozori zaposlenog na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana da se o tome izjasni. Stavom 2. istog člana propisano je da je poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Upozorenje poslodavca, kao nužan uslov za otkaz ugovora o radu iz razloga propisanih članom 179. tačka 1-6. Zakona o radu, ima karakter akta kojim se zaposleni poziva na odgovornost i izjašnjenje u vezi konkretnog slučaja, odnosno ponašanja i ima za cilj da zaposlenom omogući da iznese svoju odbranu i da se izjasni o radnjama za koje poslodavac smatra da predstavljaju razlog za otkaz ugovora o radu.

Sledom navedenog, upozorenje se mora odnositi na isti činjenični osnov koji predstavlja povredu radne obaveze i otkazni razlog u rešenju kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu, s obzirom da je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, odnosno da je svojim postupcima prouzrokovao otkazni razlog, te da mu se omogući da se o tome izjasni. To čini dostavljanjem upozorenja propisane sadržine i ostavljanjem roka za izjašnjenje, pri čemu pravilno dato upozorenje utiče i na zakonitost rešenja o otkazu, jer se otkaz ugovora o radu može dati samo iz onih razloga koji su navedeni u upozorenju zbog prava na odbranu. U suprotnom, kada se upozorenje odnosi na drugi činjenični osnov u odnosu na osnov naveden u rešenju o otkazu ugovora o radu, zaposlenom je povređeno pravo na odbranu, koje je zaštićeno navedenom zakonskom odredbom, kao i članom 7. ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Sl. list SFRJ“ – Međunarodni ugovori broj 4/84 i 7/91), koja se na osnovu odredbe člana 1. Zakona o radu, primenjuje na sve zaposlene u Republici Srbiji.

Po oceni Vrhovnog suda, tuženi pobijano rešenje nije doneo u zakonitom postupku, s obzirom na to da iz tog pojedinačnog akta proizlazi da su istim obuhvaćene povrede radne obaveze, kao razlog za otkaz ugovora o radu i to: „vršenje naplate putarine po magnetnoj kartici u zatvorenom sistemu naplate suprotno propisanoj proceduri rada i dužnosti inkasanta iz Pravilnika o obavljanju poslova posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta“ utvrđene članom 12. stav 12. 4. alineja 3. Aneksa ugovora o radu, kao i „neizdavanje ili nepravilno izdavanje priznanica učesniku u saobraćaju ili neponištavanje odnosno nepravilno poništavanje priznanice koje učesnik u saobraćaju nije uzeo“ predviđene članom 12. stav 12.4. alineja 1. Aneksa ugovora o radu, tako što je u više navrata, u periodu od 10.06.2008. godine do 10.08.2008. godine, stranim državljanima naplaćivala putarinu od 15 evra, umesto regularne cene od 13 evra, zaduživala se sa cenom od 13 evra, a izdavala priznanicu od 13 evra, pri tom deo priznanice na kojoj je cena, cepala i bacala, a učesniku u saobraćaju davala ostatak priznanice koji sadrži ID kod inkasanta, datum, vreme naplate i relaciju, dok je razliku u ceni od 2 evra zadržavala za sebe, a u više slučajeva uopšte nije izdavala račun učesnicima u saobraćaju. Međutim, u upozorenju od 26.09.2008. godine kao razlog za otkaz ugovora o radu navedeno je da je tužilja učinila povredu radne obaveze „stvaranje viška novca nesavesnim radnom“ utvrđene članom 12. stav 12.4. alineja 5. Aneksa ugovora o radu od 15.05.2008. godine i „nemarno i nesavesno izvršavanje radne obveze“ utvrđen članom 69. stav 1. tačka 8. Kolektivnog ugovora tuženog, tako što je 10.08.2008. godine prouzrokovala devizini višak u pazaru od 12 evra i dinarski višak od 1.570,00 dinara i zbog toga što je dana 26/27.05.2008. godine u vremenu od 00:10 časova do 02:01 časova spavala na poslu.

Imajući u vidu navedeno, postoji nesaglasnost između upozorenja tužilji na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i rešenja kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, kako u pogledu osnova za davanje otkaza, tako i u pogledu činjeničnog opisa povreda radnih obaveza koje su tužilji stavljene na teret, koji omogućuju identifikaciju načina, vremena i mesta izvršenja povreda radnih obaveza, odnosno ponašanja tužilje koje je prouzrokovao otkazni razlog, kao i primenu otkaznog razloga. S obzirom na to da se otkaz ugovora može dati samo iz onih razloga koji su navedeni u upozorenju, to suprotno navodima revizije, postupak otkaza od strane poslodavca nije sprovden u skladu sa citiranim odredbama materijalnog prava, što čini osporeno rešenje nezakonitim, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi i tuženog obavezali da tužilju vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz svega navedenog, kao neosnovani su ocenjeni revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je Vrhovi sud primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom na to da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković