.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2240/2020
25.02.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Zečević, advokat iz ..., protiv tuženog „Dijamant“ AD iz Zrenjanina, radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Gž1 242/19 od 12.02.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 25.02.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Gž1 242/19 od 12.02.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Gž1 242/19 od 12.02.2020. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 648/18 od 19.09.2019. godine, kojim je odbačena tužba tužioca sa zahtevom da se po osnovu uvida u pismeno „sporazum broj 723“ od 01.04.1998. godine i priznanja tuženog u presudi P1 479/02 da na aktu „sporazum broj 723“ ne postoji svojeručni potpis poslodavca konstatuje činjenica da ne postoji saglasnost poslodavca na aktu „sporazum broj 723“ o prestanku radnog odnosa i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.
Protiv pravosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Odlučujući o osnovanosti revizije u smislu člana 408. i člana 420. stav 6 ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju neosnovano ukazuje i revident. Sudovi nisu protivno članu 16. stav 1. ZPP odbili da odlučuju o zahtevu za koji su nadležni. Tužba tužioca je odbačena na osnovu obaveze i ovlašćenja suda iz odredbe člana 359. stav 2. da odbaci tužbu ako je o zahtevu tužbe već pravosnažno odlučeno. Neosnovan je i revizijski navod da je drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud ispitao ožalbeno rešenje u granicama razloga navedenih u žalbi kao i po službenoj dužnosti u smislu člana 386. ZPP.
Prema utvrđenim činjenicama tužba u predmetnom sporu je podneta 04.07.2018. godine, a zahtev je konačno opredeljen dana 19.09.2019. godine. Tužilac je do sada više puta podnosio tužbe protiv tuženog sa različitim varijantama zahteva koji su usmereni na poništaj „sporazuma broj 723“ od 01.04.1998. godine o raskidu ugovora o radu-radnog odnosa i vraćanje tužioca na rad. Pravosnažnom presudom P1 1474/01 od 26.02.2003. godine odbijeni su navedeni zahtevi tužioca. Pravosnažnom presudom P1 1195/06 od 30.08.2005. godine, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje da do sporazumnog raskida radnog odnosa nije došlo, jer ne postoji svojeručni potpis poslodavca, tj. ne postoji saglasnost dužnika, odnosno akt „sporazum broj 723“ o prestanku radnog odnosa od 01.04.1998. godine, iz tog razloga je zakonski nevažeći i nema pravno dejstvo te tužilac zadržava i ostvaruje sva prava iz radnog odnosa koja je imao do donošenja sporazuma. Pravosnažnim rešenjima P1 2556/03 od 14.04.2004. godine, P1 684/10 od 11.10.2010. godine, P1 145/13 od 14.08.2013. godine, P1 343/14 od 10.11.2014. godine i P1 268/17 od 14.02.2018. godine, tužbe tužioca protiv tuženog sa zahtevima zasnovanim na istom činjeničnom osnovu i povodom istog akta i prestanka radnog odnosa, samo drugačije formulacije, su odbačene, a predlog za ponavljanje postupka je odbijen.
Kod ovako utvrđenih činjenica pravilno su sudovi primenili odredbu člana 359. stav 2. ZPP i tužbu odbacili, jer se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari usled pravnog dejstva ranije donete odluke između istih stranaka o tužbenom zahtevu koji je istaknut tužbom i u predmetnom postupku. Drugačija formulacija zahteva, po pravilnom zaključku sudova, ne utiče na postojanje njihove istovetnosti.
Neosnovan je revizijski navod tužioca da je predmetna tužba sastavni deo izvršnog postupka po osnovu pravosnažne presude P1 3153/97, kojom je poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu, a tužilac pokrenuo izvršni postupak za vraćanje na rad. Ovo sa razloga što je tužilac nakon toga sa tuženim zaključio „sporazum broj 723“o od 01.04.1998. godine, što je drugi pravni osnov za prestanak radnog odnosa tužioca. Povodom tog novog pravnog osnova prestanka radnog odnosa tužilac je protiv tuženog pokrenuo više parnica od kojih su 2 okončane pravosnažnim presudama kojima je tužbeni zahtev zasnovan na istom životnom događaju odbijen. Odbijen je zahtev tužioca da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa i da se tužilac reintegriše, kao i zahtev za utvrđenje da je sporazum bez pravnog dejstva zbog nedostatka potpisa poslodavca. Istovetnost tužbenih zahteva postoji ako se zasnivaju na istom životnom događaju iz kojeg proizilazi činjenični osnov zahteva i ako tužilac iz tih činjenica traži iste pravne posledice. I u predmetnom sporu iz istog životnog događaja tužilac traži utvrđenje da zbog nepostojanja potpisa poslodavca ne postoji saglasnost istog za prestanak radnog odnosa tužioca. To što tužilac činjenični osnov i tužbeni zahtev dopunjuje navodom da iz presude koju je priložio proizilazi priznanje nepostojanja potpisa poslodavca ne znači promenu identiteta zahteva. Obzirom na pravosnažno okončane parnice između istih stranaka kojima je odlučeno o validnosti „sporazum broj 723“o prestanku radnog odnosa od 01.04.1998. godine i radno pravnom status tužioca radi se o identitetu parnica i presuđenoj stvari što kao posledicu ima odbačaj tužbe.
Na osnovu izloženog, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
