Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2244/2015
23.12.2015. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u sporu tužioca H.T. iz K., čiji su punomoćnici N.I. i B.M., advokati iz C., protiv tuženog AD Đ.S. iz K., koga zastupa N.M., advokat iz I., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž1 139/15 od 06.08.2015. godine, u sednici održanoj 23.12.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž1 139/15 od 06.08.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Somboru Gž1 139/15 od 06.08.2015. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Vrbasu P1 9010/10 od 29.04.2015. godine, kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka, okončanog pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kuli P1 1458/06 od 10.01.2007. godine, a ta odluka ukinuta.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijano rešenje primenom čl. 412. u vezi čl. 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu čl. 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju revident ukazuje. Nižestepena rešenja su jasna, obrazložena i neprotivrečna. Sadrže sve razloge o odlučnim činjenicama.

U konkretnom slučaju, presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1458/06 od 10.01.2007. godine, koja je pravnosnažna, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu isplati regres za godišnji odmor za 2004. i 2005. godinu, kao i razliku zarade za period od septembra 2003. do avgusta 2006. godine sa kamatom, kao i da izvrši uplatu doprinosa i poreza nadležnim fondovima, na način određen u izreci ove presude. Ova vrsta presude doneta je primenom čl. 337. Zakona o parničnom postupku, jer je tužilac podneskom od 09.01.2007. godine povukao tužbu u ovom sporu uz odricanje od tužbenog zahteva. Naime, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o vansudskom poravnanju, kojim se odrekao svih novčanih potraživanja prema tuženom na ime zarade, koja su bila predmet tužbenog zahteva u tom sporu uz prestanak radnog odnosa kod tuženog na dan potpisivanja ovog ugovora.

Tužilac je 31.03.2015. godine podneo predlog za ponavljanje postupka iz razloga propisanih članom 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Naveo je da je za ovaj razlog za ponavljanje postupka saznao 29.03.2015. godine. Tada je saznao za odluku Ustavnog suda po ustavnoj žalbi J.B. u predmetu Už. 2524/2009 od 22.02.2012. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad zajemčenu članom 32. stav 1. i 60. stav 4. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku, koji je J.B. vodio pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1 1347/06 i Okružnog suda u Somboru Gž1 914/09. Takođe je naveo i odluku Ustavnog suda Už 6784/2012 od 12.11.2014. godine, donetu po ustavnoj žalbi S.M., kao i Už 2542/2009, po ustavnoj žalbi D.V., kojima je utvrđena povreda navedenih prava podnosilaca ustavnih žalbi i to za S.M. u predmetu Opštinskog suda u Kuli P1 1501/10 i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1490/12. Uz predlog je priložio i fotokopije navedenih odluka Ustavnog suda, pri čemu je odlukom, donetom po ustavnoj žalbi D.V. određeno da ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, kao i podnosilac ustavne žalbe. Da je ova i druge odluke upotrebljena u ranijem postupku, to bi bilo od uticaja na donošenje povoljnije odluke za tužioca, odnosno sud ne bi doneo presudu na osnovu odricanja primenom čl. 337. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer se radi o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3). Tačnije, u korpusu prava na rad iz člana 60. stav 3. Ustava Republike Srbije nalaze se i prava na pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kojih se niko ne može odreći.

Tuženi je podneo odgovor na predlog za ponavljanje postupka u kome je naveo da se podnosilac predloga ne nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao podnosioci ustavnih žalbi. Zbog toga pomenute odluke Ustavnog suda ne mogu imati dejstvo i prema podnosiocu predloga. Za razliku od ovih podnosilaca ustavnih žalbi, tužilac u toku prvostepenog postupka nije nastavio da dokazuje svoje tvrdnje u vezi novčanog potraživanja, nego se odrekao tužbenog zahteva, zbog čega je i doneta presuda na osnovu odricanja. Naime, tužilac se nije odrekao prava na zaradu, već tužbenog zahteva da zahteva njenu isplatu. Iz ovih razloga predložio je da se predlog za ponavljanje odbije kao neosnovan.

Prema čl. 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku, postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku.

Prema čl. 87. Zakona o Ustavnom sudu, ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.