U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milivoje Sudimac, advokat iz ..., protiv tuženog Društva za proizvodnju, trgovinu i konsalting „Ekotrade BG“ d.o.o. iz Niša, čiji je punomoćnik Željko Ivetić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i rešenja o udaljenju zaposlenog sa rada, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5067/21 od 27.01.2022. godine, u sednici održanoj 04.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5067/21 od 27.01.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 3394/16 od 21.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje o udaljenju zaposlenog sa rada od 01.09.2016. godine i rešenje o otkazu ugovora o radu od 16.09.2016. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom plati troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 287.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5067/21 od 27.01.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 25.09.2013. godine, na radnom mestu ... . Na osnovu usmene naredbe direktora 2015. godine je premešten na radno mesto ... (bez zaključenog aneksa ugovora o radu). Rešenjem od 01.09.2016. godine tužilac je udaljen sa rada zbog toga što je tokom vršenja radnih obaveza upotrebljavao alkohol i nije poštovao ograničenje brzine pri upravljanju službenim vozilom, iz istih razloga je dana 02.09.2016. godine upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Tužilac se izjasnio na navedeno upozorenje negirajući postojanje bilo kakvog dokaza za izvršene povrede koje su mu stavljene na teret. Nakon toga, rešenjem od 16.09.2016. godine otkazan mu je ugovor o radu zbog učinjenih težih povreda radnih obaveza, jer je u periodu od 01. do 10.08.2016. godine kretao na službeni put sa zakašnjenjem, zbog čega je prekoračivao dozvoljenu brzinu kretanja, odnosno nije poštovao ograničenje brzine pri upravljanju službenim vozilom, a zbog čega je dana 10.09.2016. godine zakasnio sa isporukom robe koja je morala biti dostavljena na vreme. Naime, tužilac je upravljao teretnim motornim vozilima tuženog za koja je propisana maksimalna brzina kretanja na putu između 60 i 100 km/čas i koja poseduju uređaje pomoću kojih se prati njihovo kretanje, što je vozačima poznato. Upravo na osnovu NTC aplikacije za praćenje vozila u pokretu tuženi je, za navedeni sporni period, utvrdio da je tužilac upravljao vozilom prosečnom brzinom od 120 km/čas, odnosno prekoračivao je dozvoljenu brzinu kretanja, na koji način je nesavesno i nemarno izvršavao svoje obaveze. Učinjena povreda radne obaveze navedena je, između ostalog, u rešenju o privremenom udaljenju sa rada, a kao razlog i osnov za otkaz, u upozorenju i rešenju o otkazu ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o udaljenju i rešenja o otkazu ugovora o radu. Nižestepeni sudovi su zaključili da su osporena rešenja zakonita imajući uvidu da je tužiocu otkazan ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i stava 3. tačka 4, kao i odredbe člana 10. stav 2. tačka 2. Ugovora o radu, jer je u periodu od 01. do 10.08.2016. godine nesavesno, nemarno i neblagovremeno izvršavao radne obaveze na taj način što je na službeni put kretao sa velikim zakašnjenjem, zbog čega upravljajući službenim vozilom nije poštovao saobraćajne propise koji se odnose na ograničenje brzine u cilju kako bi stigao na vreme u mesto isporuke robe.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, odnosno ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze. Isti razlog za otkaz predviđen je članom 10. stav 2. alineja 1. Ugovora o radu.

Odredbom člana 165. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da zaposleni može da bude privremeno udaljen sa rada ako nepoštovanjem radne discipline ili povredom radne obaveze ugrožava imovinu veće vrednosti utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Osporenim rešenjima tužiocu je stavljeno na teret više povreda radnih obaveza koje su predviđene zakonom i ugovorom o radu (neizvršavanje, nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza). Zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa ceni se u odnosu na svaku učinjenu povredu radne obaveze, s tim što je odgovornost samo za jednu od njih dovoljna da se otkaže ugovor o radu. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac učinio povredu radne obaveze predviđenu zakonom i ugovorom o radu, s obzirom da je u periodu od 01. do 10.08.2016. godine prevozeći robu tuženog na različitim relacijama upravljao vozilom većom brzinom od zakonom propisane, a iz razloga što nije na vreme kretao sa vožnjom, pravilan je zaključak sudova da je njegovo ponašanje na radnom mestu suprotno od onog koje se očekuje od zaposlenog. Na ovaj način tužilac je, kao zaposleni, svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, jer ih je nesavesno, nemarno i neblagovremeno izvršavao. Tuženi je u smislu člana 180. Zakona o radu, upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz, čime je ispoštovana i procedura o otkazivanju ugovora o radu. Takođe, pravilno je utvrđeno i da je rešenje o udaljenju tužioca bilo zakonito, zbog toga što su se u radnjama i postupcima tužioca stekli elementi teže povrede radne obaveze predviđene zakonom i ugovorom o radu zbog koje mu je prestao radni odnos kod tuženog. Iz ovih razloga, ne stoje navodi revizije da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.

Suprotno revizijskim navodima, postoji identitet u pogledu radnje izvršenja povrede radne obaveze u pogledu vremena, mesta i načina koji je naveden u rešenju i upozorenju. Stoji da je tužiocu stavljeno na teret više povreda radnih obaveza, te da je u upozorenju kao osnov za otkaz pored prekoračenja brzine navedeno i konzumiranje alkohola, koje povrede nema u osporenom rešenju. Međutim, kako je za zakonitost rešenja o otkazu dovoljno da je učinjena jedna od više stavljenih povreda radnih obaveza, te da je u odnosu na tu povredu ispoštovana procedura otkaza, što je u konkretnom slučaju i učinjeno, onda revizijski navodi u vezi toga nisu od uticaja.

Kako se ostalim revizijskim navodima osporava utvrđeno činjenično stanje, a što u postupku po reviziji nije dozvoljeno, to je na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić