U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., protiv tuženog Instituta za međunarodnu politiku i privredu sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Gordana Stević Dulić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1601/19 od 12.03.2020. godine, u sednici održanoj 18.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1601/19 od 12.03.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2081/18 od 22.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je zahtev tužilje kojim je tražila da se kao nezakonito poništi rešenje tuženog br. .. od 24.06.2011. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 25.06.2011. godine do 28.02.2017. godine isplati neto iznos zarade od 5.893.320,77 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose (sve bliže opredeljeno u njegovom sadržaju), kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da u korist tužilje uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO Filijala Beograd za period od 25.06.2011. godine do 28.02.2017. godine, po stopama i osnovicama za obračune iznosa iz stava drugog izreke presude, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka plati 581.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1601/19 od 12.03.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke i usvojen zahtev tužilje tako što je poništeno kao nezakonito rešenje tuženi da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 25.06.2011. godine do 28.02.2017. godine isplati neto iznos zarade od 5.893.320,77 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno navedene mesečne iznose počev od dospelosti do isplate i obavezan je tuženi da u korist tužilje uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO Filijala Beograd za period od 25.06.2012. godine od 28.02.2017. godine, po stopama i osnovicama za obračun na iznose iz stava drugog izreke presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tuženog ta naknadu troškova postupka u iznosu od 581.750,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati 210.300,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu ugovora o radu od 01.12.2008. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, počev od 01.12.2008. godine, na radnom mestu naučnog savetnika. Iz člana 8. ugovora sledi da je ugovoreno puno radno vreme, 40 časova nedeljno, da uz saglasnost poslodavca zaposleni može i drugačije organizovati rad u okviru njegovog radnog vremena. Aneksom 2 ugovora o radu od 17.05.2011. godine, članom 1. stav 2. izmenjen je član 8. i ugovoreno da će tužilja obavljati poslove sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno, osam časova dnevno pet dana, u vremenu od 8,30-16,30 časova, da odluku o promeni dnevnog i nedeljnog radnog vremena donosi direktor. Iz člana 1. stav 8. alineja 15. aneksa ugovora sledi da je ugovoreno da direktor u ime poslodavca može zaposlenom otkazati ugovor o radu pod uslovima propisanim zakonom u slučaju povrede radne obaveze ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a iz člana 1. stav 9. alineja 1.3. i 4, da direktor u ime poslodavca može zaposlenom otkazati ugovor o radu pod uslovima propisanim zakonom i to u slučaju povrede radne discipline, ako zaposleni napusti radno mesto bez odobrenja, ako se zaposleni nedolično i nepristojno ponaša prema drugim zaposlenima, rukovodećim radnicima, strankama i poslovnim partnerima, ako izaziva svađe, tuče i nerede, psuje, vređa, kleveta i prenosti glasine protiv časti i ugleda drugih i ako širi neistinite informacije o poslovanju Instituta i njegovog rukovodstva i ako zaposleni ometa rad drugih zaposlenih.

Rešenjem tuženog od 24.06.2011. godine tužilji je otkazan ugovor o radu od 01.12.2008. godine sa pripadajućim aneksima, jer za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na ponašanje zaposlene propisani kao osnov za otkaz od strane poslodavca vremenskom periodu, a najmanje u periodu od tri meseca pre donošenja rešenja, a i posle prijema upozorenja iz člana 180. Zakona o radu, svojom krivicom činila povrede radne obaveze utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu, a koje su opštim aktom i ugovorom o radu propisane kao teže povrede radne obaveze, za koju se izriče otkaz od strane poslodavca; 2) jer zaposlena ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, na koje povrede je upozorena aktom poslodavca iz člana 180. Zakona o radu; 3) jer je zaposlena ispoljila nedolično i nepristojno ponašanje prema drugim zaposlenima i rukovodećim radnicima u Institutu, izazivanje svađa i vređanja drugih zaposlenih iskazano kao izrazito konfliktno ponašanje, učestalo u ispoljavanju, a jako po intezitetu do mere da remeti radnu atmosferu u Institutu, podstiče odnose netrpljevisti i loših komunikacija, indikuje opštu nervozu i uznemirenost, nemogućnosti koncentracije na posao i radne zadatke, pa je takvo šikanozno prema većini zaposlenih do mere da zbog ispoljenog ponašanja ne može da nastavi rad kod poslodavca; zatim je konstatovano da je postupanje na način opisan pod 1-3, zaposlena izvršila i povrede propisane opštim aktima Instituta i ugovora o radu i to: povredu radne obaveze iz člana 61. stav 2. tačka 10, odnosno povredu radne discipline – nedoličnog i nepristojnog ponašanja prema drugim zaposlenima i rukovodećim radnicima u institutu, izazivanja svađa i vređanja drugih zaposlenih iz člana 62. stav 1. tačka 4. Pravilnika o radu od 23.03.2011. godine; povredu radne obaveze iz člana 1. stav 8. alineja 15 aneksa II ugovora o radu od 17.05.2011. godine, odnosno povredu radne discipline – nedoličnog i nepristojnog ponašanja prema drugim zaposlenima i rukovodećim radnicima, izazivanja svađa, vređanja, klevetanja i prenošenja glasina protiv časti i ugleda drugih, širenja neistinitih informacija o poslovanju Instituta i njegovom rukovodstvu, kao i ometanja rada drugih zaposlenih iz člana 1. stav 9. alineja 3. i 4. aneksa II ugovora o radu od 17.05.2011. godine; povredu radne obaveze u pogledu poštovanja utvrđenog radnog vremena iz člana 13. Pravilnika o radu poslodavca, člana 8. ugovora o radu od 01.12.2008. godine, člana 2. tačka 2. 1. aneksa ugovora o radu od 10.05.2010. godine i člana 1. stav 3. u vezi sa stavom 6. aneksa II ugovora o radu od 17.05.2011. godine, odnosno povrede radne discipline – neopravdanog izostajanja sa posla – napuštanja radnog mesta bez odobrenja iz člana 1. stav 9. alineja 1. aneksa II ugovora o radu od 17.05.2011. godine, te da tužilji radni odnos prestaje zaključno sa 24.06.2011. godine.

Iz obrazloženja osporenog rešenja sledi da je tužilji otkazan ugovor o radu, jer se tužilja nedolično i nepristojno ponašala prema drugim zaposlenima i rukovodećim radnicima u Intitutu, da je druge zaposlene vređala, klevetala, prenosila i širila glasine i neproverene informacije protiv časti i ugleda drugih, i da je time ometala rad zaposlenih, čime je učinila povredu radne obaveze – nepoštovanje radne discipline, s obzirom da je u kratkom vremenskom peridu, tokom maja 2011. godine, direktoru Instituta dostavljeno ukupno sedam prijava i službenih beleški koje se odnose na ponašanje tužilje, koje su sadržale detaljne opise ponašanja tužilje, koje je, u svakoj, na različite načine podrazumevalo ili vređanje ili izazivanje svađe ili klevetanje i prenošenje glasina i neproverenih informacija o drugima, da su iste proverene, da prijava, koju je tužilja podnela u vezi ponašanja BB, da je proverena i da nije utvrđena istinitost navoda iz prijave, dok je iz prijava drugih zaposlenih, nakon provere utvrđeno da se tužilja nedolično i nekorektno ponašala prema drugim zaposlenima. U osporenom rešenju navedene su prijave i službene beleške zaposlenih, na osnovu kojih je po njihovoj proveri utvrđeno da se tužilja nedolično i nekorektno ponašala prema drugim zaposlenima. Navedeno je da sačinio službenu belešku 27.05.2011. godine, tvrdeći da ga je tužilja provocirala i bez ikakvog opravdanog razloga psihički maltretira, da mu je zabranila ulazak u lift, da mu je konkludentnim radnjama dala do znanja da je „nepoželjna ličnost“, da ga je vređala najpogrdnijim rečima. Zatim je navedeno da je VV, pomoćnik direktora za ..., u službenoj belešci od 26.05.2011. godine ukazala na netolerantno ponašanje tužilje u vezi prikupljanja informacija u domenu spletkarenja, da ju je omalovažavala, kao pomoćnika direktora pred drugim kolegama, da je tužilja 24.05.2011. godine uputila svim istraživačima elektronsko pismo kojim je tražila od nje da se javno izvini, zbog navodnih komentara koje je uputila na seminaru, da je tužilja onemogućava da normalno radi i da je njeno zdravstveno stanje pogoršano upravo zbog uznemiravanja na radu od strane tužilje. Navedeno je da je Predsednik ... veća tuženog, GG u obaveštenju od 26.05.2011. godine, ukazao da je tužilja putem elektronske pošte uputila svim radnicima pismo kojim na skandalozan i neprimeren način blati njegovu ličnost i dugogodišnji rad, tako što je naučne radnike obavestila da je on učinio plagijat u časopisu „DD“, da je time na skandalozan način blatila njegovu ličnost i dugogodišnji rad. Navedeno je da je ĐĐ, zaposlen na poslovima obezbeđenja i kurirskim poslovima, koji je vršio evidentiranje prisutnostih radnika tuženog na poslu, u zahtevu od 02.06.2011. godine, naveo da ga je tužilja, nakon što je sastavio pismeni izveštaj 02.03.2011. godine o evidenciji prisutnosti tužilje na poslu za traženi period, verbalno napala i vređala na njegovom radnom mestu i da je tužilja potom protiv njega podnela krivičnu prijavu zbog navodnog falsifikovanja, povodom koje je 20.04.2011. godine pozvan na informativni razgovor u PU Stari grad, te da je zbog toga doživeo psihičku traumu i morao da uzima sredstva za smirenje. U osporenom rešenju se dalje navodi da je izvršen uvid u službenu evidenciju o prisutnosti tužilje na poslu u periodu od 06.04.2011. godine do 09.06.2011. godine, i da je prema istoj tužilja učestalo napuštala radno mesto, bez odobrenja, odnosno da je u kontinuitetu neopravdano izostajala sa posla u pojedinačno navedene dane, kao i u službenu evidenciju o prisutnosti na poslu 13.06.2011. godine, prema kojoj je tužilja i nakon prijema upozorenja nastavila da učestalo napušta radno mesto bez odobrenja.

Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji je dostavljeno upozorenje, u vezi kojeg se tužilja izjasnila.

Izvođenjem dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka za ekonomsko- finansijsku oblast utvrđena je visina zarade tužilje u spornom periodu i to na osnovu načina obračuna zarade od strane tuženog, na osnovu internog akta tuženog, ugovora o radu sa pratećim aneksima i obračunskih listića zarade tužilje, zarade koju je tužilja ostvarila kod drugog poslodavaca u spornom periodu, kao i razlika između te dve zarade, a što sve ukupno iznosi 5.893.320,77 dinara.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahteve tužilje, jer je zaključio da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da se tužilja nedolično i nepristojno ponašala prema zaposlenima i rukovodećim radnicima kod tuženog, da je zaposlene vređala, klevetala, prenosila i širila glasine i neproverene informacije protiv časti i ugleda zaposlenih, odnosno da tuženi, na kome je bio teret dokazivanja nije dokazao da se tužilja ponašala na napred opisani način, kao i da tužilja nije poštovala utvrđeno radno vreme, odnosno da su u osporenom rešenju dati razlozi paušalni.

Naime, drugostepeni sud je zaključio da tokom postupka tuženi nije dokazao navode iz prijave od 23.05.2011. godine i 30.05.2011. godine podnete od strane BB i navode iz njegove službene beleške od 27.05.2011. godine, kao ni navode iz službene beleške VV, pomoćnika direktora za ... od 26.05.2011. godine u vezi ponašanja tužilje. Zatim, da ne postoji povreda radne discipline na koju je u obaveštenju od 26.05.2011. godine ukazao Predsednik ... veća tuženog, GG, s obzirom da iz sadržine mejla tužilje sledi da je tužilja samo interno obavestila kolege da je na sajtu Ministarstva finansija Srbije objavljen najnoviji broj časopisa „DD“, da pogledaju stranu 8. na kojoj se časopis izvinjava hrvatskom časopisu iz Zagreba za plagijat, koji je učinio njihov kolega, koji je Predsednik ... veća, da se spominje Institut za međunarodnu politiku i privredu u kojem je zaposlen, te da je nju sramota i kao i da li je iste sramota. Drugostepeni sud službenu evidenciju tuženog o prisutnosti tužilje na poslu u periodu od 06.04.2011. godine do 09.06.2011. godine, nije prihvatio, kao verodostojnu, jer se iz priložene dokumentacije (sa korekcijama i izmenama) nije moglo pouzdano utvrditi kada i u kojem periodu je tužilja izostajala sa rada, odnosno napuštala radno mesto, kao i da tuženi nema interni akt kojim reguliše evidenciju, odnosno proceduru prisustva zaposlenih. Osim toga, a stim u vezi drugostepeni sud je zaključio da se nije moglo ispitati ni da li je poslodavac otkazni razlog upotrebio u subjektivnom i objektivnom roku propisanom članom 184. Zakona o radu, a o poštovanju ovih rokova sud vodi računa po službenoj dužnosti, jer njihovim istekom poslodavac gubi pravo da zbog nastalog otkaznog razloga zaposlenom otkaže ugovor o radu. Sve ovo, jer na poslodavcu leži teret dokazivanja ispunjenosti činjenica koje formiraju određen otkazni razlog u smislu člana 231. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je odluka drugostepenog suda o osnovanosti zahteva za poništaj osporenog rešenja o otkazu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tuženi je doneo na osnovu člana 179. stav 1. tač. 2. i 3, 180, 184. stav 1, 185. i 192. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09) člana 36. stav 2. Statuta tuženog od 08.06.2010. godine i člana 66. i 67. Pravilnika o radu od 23.03.2011. godine. Članom 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, a tačkom 3. istog stava, da ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Članom 180. stav 1. istog zakona propisano je da poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1) – 6) ovog zakona zaposlenom pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, dok je stavom 2. istog člana propisano da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navedene osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkazni rok za davanje odgovora na upozorenje. Pravilnikom o radu tuženog od 17.12.2009. godine, članom 62. stav 1. alineja 1. i 2. propisano je da je nepoštovanje radne discipline i ako zaposleni neopravdano izostane sa rada šest radnih dana, sa prekidima u toku od 12 meseci, kao i ako izostane sa rada tri radna dana uzastopno, a neopravda svoj izostanak. Pravilnikom o radu tuženog od nedeljno, članom 61. stav 1. i 2. tačka 10. da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako zaposleni učini neku povredu radne obaveze, da povreda radne obaveze može biti nepoštovanje radne discipline, da prema članu 62. stav 1. tačka 4. nepoštovanje radne discipline i ako naročito nedolično ponaša prema zaposlenima, strankama, rukovodećim radnicima (svađa, uvreda, tuča i sl), a članom 65. da je teret dokazivanja za otkaz ugovora o radu na teret poslodavca.

Osporenim rešenjem o otkazu tužilji je stavljeno na teret da je prema drugim zaposlenima pokazala konfliktno ponašanje, učestalo u ispoljavanju, po intezitetu do mere da remeti radnu atmosferu u Institutu, da podstiče odnose netrpeljivosti i loše komunikacije, indikuje opštu nervozu i uznemirenost, nemogućnost koncentracije na poslu, da ometa rad zaposlenih, da prenosi glasine protiv časti i ugleda drugih i da nije poštovala utvrđeno radno vreme. Tuženi poslodavac na kome je teret dokazivanja nije pružio dokaze na osnovu kojih bi se moglo pouzdano i nesumnjivo utvrditi da postoji krivica tužilje, kao zaposlene za povredu radnih obaveza koje su joj osporenim rešenjem stavljene na teret, kao i da tužilja nije poštovala radnu disciplinu, odnosno da je u kontinuitetu neopravdano izostajala sa posla u pojedinačno navedene dane, jer se iz priložene dokumentacije ne može pouzdano utvrditi kada i u kojem periodu je tužilja izostajala sa rada odnosno napuštala radno mesto, pri tome tuženi nema interni akt kojim reguliše evidenciju prisustva zaposlenih, iako je na tuženom bio teret dokazivanja postojanja činjenica koje su obrazovale otkazni razlog. Naime, tuženi je priloženim dokazima samo ukazao na postojanje indicija o odgovornosti tužilje u odnosu na navedene okolnosti, a postojanje indicija nije dovoljan stepen verovatnoće za utvrđenje odgovornosti zaposlenog za povrede radne obaveze koje su mu od strane poslodavca stavljene na teret u sudskom postupku.

Imajuću u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je poništeno, kao nezakonito rešenje tuženog, s obzirom da tuženi, na kome je bio teret dokazivanja nije pružio dokaze o postojanju krivice i osnovnog razloga za otkaz ugovora o radu tužilje, primenom člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu. Stoga, otkazni razlog na kome je zasnovano pobijano rešenje nije nastao, niti postoji odgovornost tužilje za povrede radnih obaveza, zbog koje joj je prestao radni odnos.

Pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je primenom člana 191. Zakona o radu obavezao tuženog da tužilju vrati na rad, da joj naknadi materijalnu štetu na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za sporni period, čija visina je utvrđena izvođenjem dokaza veštačenjem, kao i da u korist tužilje izvrši uplatu doprinosa za PIO.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije kojima se ukazuje na pogrešan zaključak drugostepenog suda da tuženi nije učinio verovatnim povrede radne obaveze koje su tužilji stavljene na teret, ali nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da tuženi, nije pružio dokaze na osnovu kojih bi se moglo pouzdano i nesumnjivo utvrditi da postoji krivica tužilje, kao zaposlene za povredu radnih obaveza koje su joj osporenim rešenjem stavljene na teret, jer je na tuženom bio teret dokazivanja postojanja činjenica koje su obrazovale otkazni razlog. 

Neosnovani su i navodi revizije da je tuženi u martu 2011. godine tužilji uručio upozorenje pred otkaz zbog nedoličnog ponašanja prema zaposlenoj EE, nakon čega je smatrao da će se tužilji popraviti ponašanje, što se nije desilo, što je rezultiralo i novim upozorenjem i otkazom ugovora o radu, jer tuženi navedenim upozorenjem nije upozorio tužilju da će joj bez ponovnog upozorenja biti otkazan ugovor o radu, ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, saglasno članu 180. stav 3. Zakona o radu, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Ovaj sud je imao u vidu i ostale navode revizije, ali nalazi da su isti bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, pa kako se njima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost drugostepene odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić