Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 56/23 od 03.02.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženog i tužilje potvrđena prvostepena presuda i stabvu drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke i odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajuću je u usvajajućem delu, u stavu prvom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o istoj odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva. O pravu tužilje na isplatu razlike između isplaćene zarade i minimalne zarade odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revzijskog suda, a u vezi primene odredbe člana 111. Zakona o radu (Sl. Glasnik RS2 br. 24/05...95/18). Odluke nižestepenih sudova su u skladu sa ujednačenom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava u kojoj je raspravljano pitanje prava zaposlenog na isplatu minimalne zarade, tako da zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno za vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je cilj isplate minimalne zarade da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i potreba članova njihovih porodica, što je predviđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136 o utvrđivanju minimalnih nadnica..

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 15.03.2021. godine i preinačena je 27.08.2021. godine dodavanjem uz postojeći i tužbeni zahtev za isplatu razlike između isplaćene i minimalne zarade, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 12.386,68 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud ocenio da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić