Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, navodeći da reviziju izjavljuje na osnovu člana 404. ZPP (posebna revizija), iako je u ovom slučaju revizija dozvoljena na osnovu člana 403 stav 2. tačka 2. u vezi člana 436 ZPP, pa nema osnova da se izjavljena revizija razmatra kao posebna. Naime, prema odredbama Zakona o parničnom postupku (ZPP), kada se radi o parnicama iz radnih odnosa, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.), dok se u ostalim parnicama iz radnog odnosa primenjuju ostale odredbe ZPP (član 436.), što znači da se dozvoljenost revizije u tim parnicama ceni pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima u kojima se odlučuje o novčanim potraživanjima i da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 2.) ali je uvek dozvoljena protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka (član 403. stav 2. tačka 2.)

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tužene kao nastavnik razredne nastave sa punim radnim vremenom, u odeljenjima u kojima je predavala i učenicima sa posebnim potrebama sa kojima je morala da radi po internom obrazovnom planu, pošto tužena škola nije imala posebno odeljenje koje bi pohađala deca sa posebnim potrebama. Tužena joj nije isplatila uvećanu platu za 10% zbog rada sa učenicima sa posebnim potrebama. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina štete koju je tužilja pretrpela u periodu navedenom u tužbi zbog neuvećanja koeficijenta za 10% za nastavnika odeljenja koji je radio i sa decom ometenom u razvoju pri redovnoj školi.

Prvostepeni sud je zaključio da tužilja ima pravo na uvećanu platu za 10% zbog rada sa učenicima sa posebnim potrebama sa kojima je radila 10% od punog radnog vremena kao nastavnik razredne nastave, jer je sa navedenim učenicima morala da radi po internom obrazovnom planu, a navedeno uvećanje joj pripada imajući u vidu odredbu člana 3. stav 1. tačka 1. podtačka 4. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 44/01...11/12), kao i ustavno načelo zabrane diskriminacije, zbog čega je tužbeni zahtev tužilje usvojio u celosti.

Po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je na potpuno ipravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je tužilji dosudio naknadu štetu za period od aprila 2018. godine zaključno sa februarom 2021. godine, i u odnosu na ovaj period je prvostepena presuda potvrđena, kako odluka o glavnom potraživanju, tako i odluka o zakonskoj zateznoj kamati i obavezi tužene da tužilji za ovaj period uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO. Po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo u delu stava prvog izreke kojim je odlučio o potraživanju za mart i april 2021. godine, s obzirom na to da nije primenio Uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 19/21 od 05.03.2021. godine), zbog čega je prvostepena presuda u tom delu preinačena i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Prema članu 1. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama izmenjena je odredba člana 3. tačka 1. podtačka 4) tako da glasi: „zaposlenom u školi za učenike u smetnjama u razvoju – 10%“, a posle podtačke 4), dodaje se podtačka 4a) koja glasi: „nastavnik u redovnoj školi za rad u odeljenju koje je formirano samo za učenike sa smetnjama u razvoju, u kojima svi učenici stiču obrazovanja po individualnom planu 1 (IOP1) i po individualnom planu 2 (IOP2) – 10%“. Prema odredbi člana 2. te Uredbe, ona se primenjuje na obračun i isplatu plata počev od plate za mart 2021. godine. Kako tužilja u navedenom periodu nije radila u školi za učenike sa smetnjama u razvoju, već je radila u redovnoj školi u kojoj nisu formirana odeljenja samo za učenika sa smetnjama u razvoju, po oceni drugostepenog suda, a imajući u vidu navedenu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, tužilji ne pripada uvećanje plate od 10% za mart 2021. godine i za april 2021. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno, jer je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava i ustanovljenoj sudskoj praksi. Suprotno navodima revizije, odredbom člana 2. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, propisano je da se ona primenjuje počev od obračuna i isplate plate za mart 2021. godine, odredba je jasna, zbog čega je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužilje u odnosu na potraživanje za mart 2021. godine i april 2021. godine.

Zbog iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković