Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 343/23 od 03.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužilje i tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je isplata razlike između minimalne zarade i isplaćene plate. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu odredaba člana 111. Zakona o radu (o pravu na minimalnu zaradu koja pripada svim zaposlenima bez obzira na to ko je njihov poslodavac, kao zakonski minimum kojim se obezbeđuje zaštita i zadovoljavaju egzistencijalne i socijalne potrebe), koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u predmetima u kojima je odlučivano o tužbenim zahtevima sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovnom. Pored toga, tužena nije uz reviziju dostavila presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Navodima revizije kojima se ukazuje na nalaz i mišljenje sudskog veštaka, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora podneta je 05.04.2021. godine, a podneskom od 25.08.2021. godine tužba je preinačena isticanjem (uz postojeće zahteve) i zahteva za isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene plate. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 6.649,46 dinara, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković