Apelacioni sud u u Novom Sadu je presudom Gž1 4824/2022 od 26.01.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu za period od 01.02.2018. godine do 15.03.2020. godine isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada 77.369,36 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.01.2022. godine do isplate i obračunatu zateznu kamatu do 17.01.2022. godine od 21.069,90 dinara, sa zateznom kamatom od 18.01.2022. godine do isplate, na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati 56.233,00 dinara, sa zateznom kamatom od 18.01.2022. godine do isplate i obračunatu zateznu kamatu do 17.01.2022. godine u iznosu od 14.875,47 dinara, sa zateznom kamatom od 18.01.2022. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 115.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se revizijom neosnovano ukazuje da je počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. navedenog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tužene zasnovao radni odnos na određeno vreme na radnom mestu ... . U spornom periodu od 01.02.2018. godine do 15.03.2020. godine tužena je tužiocu isplaćivala platu u visini minimalne zarade.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini utvrđenoj shodno parametrima iz varijante 2. nalaza i mišljenja veštaka, imajući u vidu trenutno važeći PKU u RS i to za delatnost putne privrede RS i PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS, kojima je definisano da zaposlenima pripada naknada za ishranu u toku rada u visini od 250,00 dinara u bruto na dnevnom nivou (175,25 dinara neto), i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017... 6/2020), u odredbi člana 187. stav 3. propisuje da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Odredbom člana 4. stav 1. istog zakona propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana zakona propisuje da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1.), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niže od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 2. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužilac je zaposlen u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njegove plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon ( Zakona o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009). Dakle, na osnovu navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužioca sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njegove plate.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud odlučio je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković