Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući stav drugi i treći izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su u drugostepenom postupku učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tog Zakona, na koje revident neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod Lovačkog udruženja „Šajkaš“ iz kog udruženja se 2012. godine izdvojilo Lovačko udruženje „Šljuka“ u kom je tužilac bio zaposlen na neodređeno vreme od 01.04.2012. godine na poslovima lovočuvar – upravnik lovišta u mestu ... . Tužilac je bio jedini zaposleni, a njegov posao je bio da prati divljač, lovce i lovotehničke objekte. Radne naloge tužilac je dobijao usmeno od predsednika udruženja BB, a kasnije i od upravnika lovišta VV. U periodu rada tužioca kod tuženog su u primeni bili Pravilnik o gazdovanju lovišta „Ušće“, Pravilnik o zaštiti podataka ličnosti, Pravilnik o lovočuvarskoj službi, Pravilnik o prijemu, statusu i prestanku članstva u lovačkom udruženju „Šljuka“ Titel, Pravilnik o disciplinskoj i materijalno odgovornosti članova lovačkog udruženja, Pravilnik o uzgoju, zaštiti divljači načinu vršenja lova i statu lovačkog udruženja „Šljuka“ Titel. Tužilac je imao obavezu da vodi dnevnik o radu i da za svaku nedelju sačinjava izveštaj o radu i najkasnije do utorka za prethodnu nedelju isti overi i u fotokopijama dostavi BB. Tužilac je po nalogu upravnog odbora, a koji nalog je dobio na sednici od 09.05.2022. godine u 12,30 časova trebao da se javi predsedniku udruženja BB 10.05.2022. godine u 12,30 časova i da zajedno u 15,00 časova tog dana odu u obilazak granica lovišta što je tužilac propustio da učini. Tužiocu je na teret stavljeno da je učinio više radnji koje čine povredu radne discipline opisane u upozorenju i u rešenju o prestanku radnog odnosa broj ../22 od 24.08.2022. godine, ali bez preciznog opredeljivanja koje su i kada povrede radne discipline učinjene. Za povrede radne discipline, tuženi je 22.06.2022. godine sačinio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu jer je tužilac učinio povrede radne obaveze i discipine iz člana 179. stav 2. tačka 3. Zakona o radu. Tužilac je od 24.06. do 07.07.2022. godine koristio godišnji odmor. Dana 08.07.2022. godine tužilac se javio BB koji mu je rekao da ide kući i dođe da radi u nedelju 10.07.2022. godine, kada je tužiocu uručeno upozorenje. Dana 10.07.2022. godine tužilac se povredio na poslu i otišao na bolovanje. Rešenje o otkazu ugvora o radu doneto je 24.08.2022. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa osnovan i da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati na ime štete nanete zbog izgubljene zarade (pri čemu je prvostepeni sud dosudio 270.840,64 dinara – 8 neto zarada, a drugostepeni sud 203.130,48 dinara – 6 neto zarada, shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu). Pri tome je zaključeno da tuženi tužiocu nije uručio upozorenje o postojanju razloga za otkaz u skladu sa zakonom, te tužilac nije bio u mogućnosti da se izjasni na navode tuženog, te shodno tome nisu bili ispunjeni zakonski uslovi da se otkaže ugovor o radu shodno odredbi člana 179. Zakona o radu. Dalje je zaključeno da tužilac jeste učinio određene povrede radne discipline – posebno što za april mesec 2022. godine nije dostavio izvod iz dnevnika rada i nije se javio predsedniku udruženja BB dana 10.05.2022. godine kako bi zajedno u 15,00 časova izašli na teren (što je imao obavezu po nalogu upravnog odbora), a što je osnov za prestanak radnog odnosa. Međutim, kako nije poštovana procedura postupka uručenja upozorenja, za otkaz ugovora to je nastupila mogućnost primene odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovoj pravnoj stvari pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Prema članu 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, tj. ako učini povredu utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Tužiocu je stavljeno na teret više učinjenih povreda radne obaveze i discipline. Međutim, prema članu 180. Zakona o radu poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Tužilac je bio na godišnjem odmoru, javio se na posao dana 08.07.2022. godine, radio do 10.07.2022. godine kada je otišao na bolovanje. S obzirom na to evidentno je da je tuženi imao mogućnost i priliku da tužiocu lično uruči upozorenje u prostorijama tuženih, što je tuženi propustio da učini, već je slanje upozorenja izvršio putem pošte na kućnu adresu dana 14.07.2022. godine. Međutim, pošiljka se vratila sa naznakom da je tužilac odbio prijem pošiljke što je tuženi isticao tokom postupka. Međutim, tuženi nije u toku postupka dostavio nijedan dokaz da je predmetno upozorenje zaista i bilo objavljeno – okačeno na oglasnoj tabli tuženog, s obzirom da nije dostavio navedeno upozorenje na kome se nalazi pečat sa delovodnim brojem i datumom kada je isto objavljeno i kada je skinuto sa oglasne table. Iz toga proizlazi da tužilac nije izvršio dostavu upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na propisan – zakonit način. Stoga je tužilac bio onemogućen da se izjasni o povredama radnih obaveza i discipline koje su mu stavljene na teret upozorenjem, a kasnije i ostalim rešenjem o otkazu. Praktično uskraćeno mu je pravo na odbranu, što samo rešenje o otkazu čini nezakonitim.

Kako je od strane nižestepenih sudova, pravilno utvrđeno da tuženi nije postupao u skladu sa propisanim postupkom za prestanak radnog odnosa, tj nije shodno zakonu izvršio dostavu upozorenja o razlozima za prestanak radnog odnosa kako bi tužilac mogao da se blagovremeno izjasni u pogledu tih razloga, a time mu je oduzeta mogućnost da se izjasni i na razloge koji su dati u rešenju o otkazu ugovora o radu, to je pravilno zaključeno da su se stekli uslovi iz člana 191. stav 5. Zakona o radu, a kada je pored poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu usvojen delimično zahtev za naknadu štete u vidu isplate određenog iznosa zarada.

Pravilna je i odluka suda o troškovima postupka.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Ne mogu se prihvatiti navodi revizije da je tužilac namerno izbegavao prijem upozorenja, a imajući u vidu jer se radi o osporavanju utvrđenog činjeničnog stanja, a prema članu 407. stav 2. ZPP revizija ne može da se izjavni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog Zakona, a koji slučaj ovde ne stoji.

Na osnovu svega iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković