.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2275/2023
13.03.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Pudar, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Čeh Karolj“ sa sedištem u Adi, koju zastupa Opštinsko pravobranilaštvo Opštine Ada, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4817/22 od 23.02.2023. godine, u sednici održanoj 13.03.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4817/22 od 23.02.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4817/22 od 23.02.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Senti P1 164/2021 od 06.10.2022. godine, stavovima prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužilji na ime naknade putnih troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u lokalu za period od 01.09.2018. godine do 31.08.2021. godine isplati 30.420,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2021. godine do isplate, kao i 7.742,07 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dana dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 31.08.2021. godine kao dana obračuna. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 72.229,00 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4817/22 od 23.02.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 30.420,00 dinara za period od 01.09.2021. godine do 31.08.2022. godine, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 71.920,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u preostalom delu. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. ZPP.
Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata naknade troškova za dolazak na rad i odlaska sa rada – troškovi gradskog prevoza u lokalu. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava iz člana 118. Zakona o radu i člana 26. Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20), koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom – o pravu zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.
Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate naknade troškova za dolazak na rad i odlaska sa rada podneta je 04.10.2021. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 30.420,00 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
