Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3759/20 od 14.12.2020. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i u tom delu odbijena kao neosnovana žalba tužene. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obveže tužena da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada za period od februara 2013.godine zaključno sa decembrom 2014.godine isplati pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate (sve bliže navedeno u tom stavu izreke). Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 168.390,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka postupka pred prvostepenim sudom u iznosu od 9.000,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac pozivajući se na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. istog zakona zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) nije bilo razloga da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je radnik tužene u Ministarstvu pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija - Kazneno - popravni zavod u Beogradu (raspoređen na radnom mestu ... u zvanju ...). U utuženim periodu tužena nije isplatila tužiocu troškove prevoza za dolazak na rad iz mesta gde živi (...) u mesto gde obavlja rad (Beograd) i obratno. Tužilac do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao starešini organa radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza (u utuženom periodu upravnik Kazneno - popravni zavod u Beogradu nije dozvoljavao da se u pisarnici zavedu zahtevi za naknadu prevoza koje su zaposleni hteli da podnesu), niti da je u vezi ostvarivanja njegovog prava na naknadu troškova prevoza tužena donela rešenje. Tužilac je u navedenom periodu na posao dolazio prevozom. Veštačenjem je utvrđena visina troškova prevoza za sporni period po mesecima na navedenoj relaciji u iznosu od ukupno 385.250,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za traženi period zbog obaveze poslodavca u smislu člana 37. stav 1. i 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 95/18) i člana 2. stav 1. tačka 1. i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Služebeni glasnik RS“, br.98/07- prečišćen tekst, 84/14 i 84/15) i članova 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da se tužilac obraćao svom neposrednom rukovodiocu zahtevom za naknadu troškova, što tužena nije osporila, i da je tužilac dokazao da je imao stvarne troškove prevoza, pri čemu nije sporno da nije koristio pravna sredstva interne i sudske zaštite u upravnom postupku. Kako je tužena postupala suprotno pozitivno pravnim propisima jer nije isplatila tužiocu troškove prevoza, to mu je nezakonitim radom prouzrokovala štetu, usled čega je dužna da mu je nadoknadi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev jer tužilac do zaključenja glavne rasprave nije predočio dokaze da se pismenim putem obraćao starešini organa radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, pa nije dokazao da postoji osnov građansko pravne odgovornosti tužene, a samim tim ni činjenični osnov za primenu pravila iz odredbe člana 172. u vezi odredbe člana 154. stav 1. ZOO, niti da je zbog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kad mu nije priznato pravo na njihovu naknadu ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu. Predmetno pravo spada u druga primanja za čije ostvarivanje je nužno poštovati postupak propisan pravilima iz člana 140.-143. Zakona o državnim služebnicima („Službeni glasnik RS“, br.79/05 ... 67/07) koji se primenjuje od 01.07.2006.godine, što je tužilac propustio da učini.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Tužilac je u spornom periodu od februara 2013.godine zaključno sa decembrom 2014.godine bio zaposlen kod tužene i imao status državnog službenika, pa se o njegovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sužbeni glasnik RS“, br.62/06 ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. ovog Zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br.98/07-prečišćen tekst), kojom je državnim službenicima na isti način priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1. Uredbe). Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Pravilna primena odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe, podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, a da za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac odluku o naknadi ovih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.

Tačni su navodi drugostepenog suda da državni službenici, u koje spada i tužilac, svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicma - u upravnom postupku. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac tužbom ne traži priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova kojima je bili izložen u spornom periodu, što u skladu sa odredbom člana 1. ZPP, jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti, pa njegov zahtev nije mogao biti odbijen iz razloga što nije koristio pravna sredstva propisana odredbama koje regulišu upravni postupak i upravni spor.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 sa izmenama), je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštima aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Prema članu 169. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br.101/05 sa izmenama), koji je važio u predmetnom periodu, na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u ministarstvu, primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drugačije određeno. Imajući ovo u vidu, kao i da pravo koje zaposlenom pripada po Zakonu i navedenoj Uredbi nije moglo biti uslovljeno niti ograničeno, te da tužilac nije bio u obavezi da tuženoj podnese zahtev za priznanje ovog prava, proizilazi da mu pripada pravo na naknadu ovih troškova, čija se visina isplaćuje u skladu sa odredbom člana 3. Uredbe, u zavisnosti od toga koju vrstu javnog prevoza bi eventualno koristio radi dolaska na rad, a čija visina je utvrđena nalazom veštaka. Sledom toga je pobijana presuda preinačena i potvrđena prvostepena presuda.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

S obzirom da je potvrđivanjem prvostepene presude potvrđena i odluka o troškovima parničnog postupka, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka. Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu primenom članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova i Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik RS“, br.121/12 ... 37/21).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić