Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog sa zahtevom za naknadu troškova tog odgovora.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 7, 8, 231. i 308. ZPP, jer je drugostepeni sud odlučio o žalbi bez otvaranja rasprave na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 19.10.2016. godine zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme sa tuženim čije je naziv tada bio DOO „Mitas“ Ruma. Tužilac je raspoređen na poslove ... i faktički stupio na rad 18.10.2016. godine. Tuženi je tužiocu izdao pismeni nalog za prekovremeni rad za dane 08. i 09.09.2018. godine za drugu smenu i to od 14.00 do 18.00 časova uz navođenje da se isto izdaje zbog povećanog obima posla i obezbeđenja kontinuiranog rada opreme i kapaciteta uslovljenog prirodom tehnološkog procesa proizvodnje. Identični nalozi dati su tužiocu od strane tuženog i u prethodnom mesecu za dane 25. i 27.08.2018. godine. Tuženi je 23.10.2018. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, u kome se navodi da je doneto na osnovu članova 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 1. i 192. Zakona o radu, dok izreka sadrži razloge za otkaz zbog nepoštovanja radne obaveze, odnosno odbijanja prekovremenog rada na dane 08. i 09.09.2018. godine, iako je tužilac blagovremeno obavešten u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, zbog čega ne može dalje ostati na radu. Pored toga u obrazloženju rešenja su citirane zakonske odredbe i odredbe kolektivnog ugovora poslodavca te ugovora o radu na osnovu kojih je dat otkaz, uz navođenje da je tužiocu 05.10.2018. godine dostavljeno pisano upozorenje sa razlozima za otkaz ugovora o radu i dokazi koji ukazuju da su se za to stekli uslovi, kao i da je upozorenje od 17.09.2018. godine skinuto sa oglasne table poslodavca 12.10.2018. godine. Upozorenje je dostavljeno tužiocu, lično preporučenom pošiljkom i preko oglasne table poslodavca. U toku postupka tuženi nije dostavio predmetno upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu, niti je predložio da se ova isprava koristi kao dokaz, pa pored činjenice da je tužilac formalno primio upozorenje, sadržina istog nije mogla biti ispitana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudi su usvojili tužbeni zahtev i poništili predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu, zaključujući da je nezakonito i primenom člana 191. Zakona o radu, tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad. Prema stanovištu prvostepenog suda, osporeno rešenje o otkazu ne sadrži razloge uvođenja prekovremenog rada, niti njihovu opravdanost da bi se moglo ispitati (postojanje više sile, iznenadnog povećanja obima posla i završetka posla koji nije planiran), niti je tuženi dostavio upozorenje (koje je formalno uručeno tužiocu) da bi se mogla utvrditi njegova sadržina. Po argumentaciji drugostepenog suda činjenični opis radnji u upozorenju mora biti u korelaciji sa opisom radnji u rešenju o otkazu, što zaposlenom omogućava pravo na odbranu, pa kako tuženi nije dostavio sudu upozorenje da bi se ispitala njegova sadržina, to je nedostatak koji rešenje o otkazu čini nezakonitim.

Po članu 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Poslodavac može da otkaže ugovor o radu po članu 179. stav 3. tačka 1. tog zakona, zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom. Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje, pri čemu se upozorenje dostavlja zaposlenom na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu iz člana 185. ovog zakona (član 180.).

Prema članu 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ“ Međunarodni ugovori broj 4/84, 7/91), radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika i njegov rad, pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost.

Sledom navedenog, upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu mora biti u pisanom obliku i obavezno sadrži osnov za otkaz, činjenice i dokaze koji ukazuju da je došlo do otkaznog razloga, rok za davanje odgovora na upozorenje budući da je svrha upozorenja obaveštavanje (stavljanje do znanja) zaposlenog da je svojim postupcima prouzrokovao otkazni razlog. Zaposleni se na upozorenje može, ali i ne mora izjasniti ali za zakonitost rešenja o otkazu neopohodno je da poslodavac zaposlenom omogući pravo na odbranu. To čini dostavljanjem upozorenja propisane sadržine i ostavljanjem roka za izjašnjenje, pri čemu pravilno dato upozorenje utiče i na zakonitost rešenja o otkazu jer se otkaz ugovora o radu može dati samo iz onih razloga koji su navedeni u upozorenju zbog prava na odbranu.

U postupku je utvrđeno da je upozorenje dostavljeno tužiocu ali ne i njegova sadržina (propisana navedenom zakonskom odredbom) od koje zavisi zakonitost rešenja o otkazu. Suprotno navodima revizije, da činjenice o sadržini teksta upozorenja nisu bile sporne, tužilac je u postupku predlagao da se tuženom naloži dostavljanje upozorenja. Kako tuženi nije dokazao navedene bitne činjenice o sadržini upozorenja i kako osporeno rešenje o otkazu ne sadrži razloge o opravdanosti uvođenja prekovremenog rada u smislu člana 53. stav 1. Zakona o radu, da bi se moglo ispitati (postojanje više sile, iznenadnog povećanja obima posla i završetka posla koji nije planiran), pravilno je stanovište nižestepenih sudova da navedeno čini osporeno rešenje nezakonitim, pa tužilac ima pravo da se vrati na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu. Zato su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnom slučaju tužilac je pored osnovnog tužbenog zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad postavio i eventualni tužbeni zahtev, pa suprotno navodima revizije, u situaciji kada je osnovni tužbeni zahtev usvojen tada nema mesta odlučivanju o eventualnom tužbenom zahtevu u smislu člana 197. stav 2. ZPP.

Tužiocu nisu priznati troškovi odgovora na reviziju jer isti ne predstavljaju troškove potrebne za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić