Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 286/19 od 04.12.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i delu stava četvrtog izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 150.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava četvrtog izreke koji se odnosi na parnične troškove, tako što je odbijen zahtev za zakonsku zateznu kamatu na dosuđene parnične troškove počev od 22.10.2018. godine do izvršnosti presude. Stavovima trećim i četvrtim izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio ugovore o obavljanju privremenih i povremeni poslova, i to prvi ugovor 05.03.2015. godine, na poslovima ..., a zatim još šest ugovora o privremenim i povremenim poslovima, i poslednji ugovor koji je zaključen 25.04.2017. godine za period od 01.05. do 31.08.2017. godine, za poslove ... u Sektoru ... proizvodni pogon ... . Iz iskaza tužioca je utvrđeno da je od 05.03.2015. godine u proizvodnom pogonu ... sve vreme obavljao poslove ..., iako je u spornim ugovorima o povremenim i privremenim poslovima tuženi menjao nazive poslova.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižesetepenim presudama je usvojen tužbeni zahtev tužioca, utvrđena je ništavost navedenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i utvrđeno da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na poslovima ..., počev od 07.03.2017. godine. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac je u periodu od 01.03.2015. godine do 31.08.2017. godine radio na istovrsnim poslovima kontinuirano, pa je bez uticaja to što je tuženi u navedenim ugovorima menjao nazive poslova. S obzirom da je tužilac iste poslove obavljao duže od 24 meseca, aktiviralo se pravilo preobražaja radnog odnosa iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, pa je došlo do preobražaja radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme počev od 07.03.2017. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Zakonom o budžetskom sistemu, čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao korisnika javnih sredstava, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 108/13 – koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine), kao i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, odnosno do 31.12.2017. godine. Izuzetno, u skladu sa stavom 34. ovog člana, radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (član 27e stav 35.). Ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovama kod korisnika javnih sredstava, ne može biti veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih (član 27e stav 36.). Izuzetno, u skladu sa stavom 36, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, može biti veća od 10% ukupnog broja zaposlenih uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (član 27e stav 37.). Članom 105. navedenog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona.

Nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužioca primenili odredbe Zakona o radu, ali nisu imali u vidu da se u odnosu na tuženog, kao korisnika javnih sredstava, primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upraženjenih radnih mesta, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, kako je to propisano članom 105. Zakona o budžetskom sistemu.

Imajući u vidu napred navedeno, odnosno da nižestepeni sudovi nisu vodili računa o citiranim odredbama Zakona o budžetskom sistemu i njegovom odnosu sa Zakonom o radu u pogledu prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, to su nižestepene odluke preinačene i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu pripadaju opredeljeni troškovi potrebni za vođenje postupka, u smislu čl. 153. stav 1., 154., 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, i to za sastav odgovora na tužbu od strane advokata i 16.500,00 dinara, za zastupanje na pet održanih ročišta po 18.000,00 dinara, za sastav žalbe 33.000,00 dinara i za sastav revizije 33.000,00 dinara, sve prema važećoj advokatskoj tarifi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić