Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da se o reviziji odlučuje u smislu člana 395. ZPP (pogrešno navode član 404. ZPP) zbog ujednačenja sudske prakse.

Apelacioni sud u Beogradu je prihvatio predlog i rešenjem R4 87/15 od 28.04.2016. godine odlučio da je revizija dopuštena.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da postoji različito odlučivanje nižestepenih sudova kod identično utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu isplate razlike otpremnine određene rešenjem o otkazu i pripadajuće otpremnine.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju, na kome su zasnovane pobijane odluke, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog i odlukom direktora otkazani su im ugovori o radu po osnovu prestanka potrebe za njihovim radom kao višku zaposlenih. Isplaćena im je otpremnina utvrđena rešenjima o otkazu u minimalnoj visini propisanoj Zakonom o radu. Osim tužilje BB, ostali tužioci u ovom sporu nisu tražili sudsku zaštitu protiv rešenja o otkazu ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan ocenjujući da, kako tužioci nisu tražili sudsku zaštitu protiv rešenja o otkazu ugovora o radu zbog čega su im rešenja o otkazu postala pravnosnažna, shodno odredbi člana 195. Zakona o radu, kao i da je tužiocima isplaćena otpremnina predviđena tim rešenjima, to je tuženi izmirio obligaciju prema tužiocima po ovom osnovu. Visina isplaćene otpremnine utvrđena je u navedenim rešenjima tačkom 4. dispozitiva pomenutih rešenja o otkazu ugovora o radu, a kako su tužioci propustili da pobijaju ta rešenja pred sudom u radnom sporu, ostaju vezani njihovom odlukom u pogledu vrednosti i visine otpremnine koja im pripada.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.

Odredbom člana 158. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009), važećem u vreme otkaza, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. ovog zakona zaposlenom isplati otpremninu u visini koja je utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.), a otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (stav 2.), dok je odredbom člana 159. istog zakona propisano da se zaradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina.

Kolektivnim ugovorom tuženog od 15.12.2006. godine važećim u spornom periodu u članu 105. stav 1. propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu po osnovu programa rešavanja viška zaposlenih, zaposlenom za svaku punu godinu radnog staža, jednokratno isplati otpremninu u visini prosečne bruto zarade tog zaposlenog, ostvarenog u periodu poslednjih šest meseci koji prethodi mesecu u kojem je zaposleni otpušten, odnosno iznos od minimalno 250 evra za svaku punu godinu radnog staža u dinarskoj protivvrednosti, dok je stavom 2. propisano da zaposleni kome prestaje radni odnos po ovom osnovu prestanka potrebe za njegovim radom može zahtevati od poslodavca da mu isplati otpremninu propisanu Zakonom o radu ukoliko je to za njega povoljnije.

Odredba člana 158. stav 1. Zakona o radu je imperativne prirode i njena primena ne zavisi od volje poslodavca ili zaposlenog, odnosno propisuje da se otpremnina isplaćuje prvenstveno u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, dok je stavom drugim propisan najniži iznos otpremnine. Kod navedenog nejasno je tumačenje odredbe člana 105. PKU tuženog od strane nižestepenih sudova u smislu odvojene primene stava prvog i stava drugog navedenog člana, kod činjenice da tuženi nije mogao jednostrano derogirati odredbe Kolektivnog ugovora (navedenu odredbu člana 105 PKU tuženog) i primeniti član 158. stav 2. zakona prilikom isplate otpremnine. Pored ove odredbe navedeni PKU ne sadrži druge odredbe o otpremnini u slučajevima prestanka radnog odnosa usled prestanka potrebe za radom zaposlenih, po ovom osnovu, zbog čega se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može prihvatiti stanovište da se odredba člana 105. PKU ne odnosi na tužioce samo iz razloga što tuženi nije donosio program rešavanja viška zaposlenih. Ovo zbog toga što se u stavu drugom navodi da zaposleni kome prestaje radni odnos po osnovu prestanka potrebe za njegovim radom, može zahtevati od poslodavca da mu isplati otpremninu propisanu Zakonom o radu, ukoliko je to za njega povoljnije, a da se pri tome ne spominje da se radi samo o zaposlenima kojima se otkazuje ugovor o radu po osnovu programa rešavanja viška zaposlenih, iz čega proističe da se prvi stav ovog člana, u stvari odnosi na sve zaposlene kojima radni odnos prestaje po osnovu tehnološkog viška, a ne samo na zaposlene obuhvaćene programom, iz kog razloga činjenica da tuženi nije donosio program nije od uticaja na njegovu obavezu prema tužiocima. Drugačijim tumačenjem dolazi se do nelogičnog zaključka da zaposleni kojima prestaje radni odnos kao tehnološkom višku uz postojanje Programa rešavanja viška zaposlenih, pored toga što su u povoljnijem položaju zbog postojanja programa, dobiju i veće iznose otpremnina. Takođe kod činjenice da tužioci ne osporavaju zakonitost rešenja o otkazu, a da rešenjima o otkazu ugovora o radu tužiocima nije utvrđena visina otpremnine, nego samo naveden iznos novca koji je isplaćen tužiocima po tom osnovu, nejasan je zaključak nižestepenih sudova da su tužioci morali da traže poništaj rešenja o otkazu u delu kojim je utvrđena otpremnina svakog od njih, kako bi imali pravo da potražuju eventualno veći iznos koji im po PKU pripada. Ukoliko se u ponovnom suđenju utvrdi da tužioci spadaju u krug zaposlenih iz člana 105. stav 1. PKU i da je tuženi isplatio niži iznos od iznosa koji tužiocima pripada prema Posebnom kolektivnom ugovoru, to bi bio u obavezi da tužiocima na ime manje isplaćene otpremnine isplati razliku koju tužioci potražuju.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 407. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku sada nadležni prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić