Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2102/21 od 10.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Novoj Varoši P1 88/20 od 06.05.2021. godine u prvom, četvrtom i petom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Novoj Varoši P1 88/20 od 06.05.2021. godine u drugom stavu izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati tužilji jednu zaradu koju bi ostvarila na radu kod tuženog, u iznosu od 33.843,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2021. godine do isplate, dok je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj se na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, pored dosuđenog iznosa plati još i iznos od pet zarada koje bi ostvarila na radu kod tuženog, u iznosu od 169.215,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2021. godine do isplate odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke odlučeno je da odluka o troškovima parničnog postupka ostaje neizmenjena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju i predložila da se ista odbije kao neosnovana, a tuženi obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. i članom 441. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP su razlog za reviziju ako su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i ako su uticale ili mogle uticati na odluku o žalbi. Po oceni revizijskog suda, u drugostepenom postupku cenjeni su žalbeni navodi tuženog o proteku prekluzivnog roka za podnošenje tužbe radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, propisanog članom 195. Zakona o radu. Propust drugostepenog suda da oceni i žalbeni navod da je tužilja u određenom vremenskom periodu po prestanku radnog odnosa kod tuženog obavljala preduzetničku delatnost kojom je ostvarivala prihode, nije od uticaja na pravilnost drugostepene presude. Ove činjenice su u žalbi tuženog istaknute kao nove činjenice, ali podneta žalba ne sadrži navode kojima se čini verovatnim da te činjenice žalilac nije mogao bez svoje krivice izneti do zaključenja glavne rasprave, što je preduslov propisan članom 372. stav 1. ZPP da bi se nove činjenice mogle uopšte razmatrati u žalbenom postupku. Zbog toga nisu osnovani navodi revidenta da je u drugostepenom postupku pogrešno primenjen član 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o radu od 25.04.2017. godine tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme. Tokom korišćenja godišnjeg odmora, dok se nalazila na letovanju u inostranstvu, tužilja se požalila na bolove u grudima i zbog sumnje na infarkt (tužilja je krajem 2013. godine već imala srčani udar) smeštena je u Opštu bolnicu u ... (od 10.08. do 15.08.2017. godine), a lečenje je nastavila u Zdravstvenom centru ... (od 15.08. do 21.08.2017. godine) i isturenom odeljenju tog Zdravstvenog centra u ... (od 25.08. do 28.08.2017. godine). Tužiljin suprug je, odmah po njenom prijemu u bolnicu u ..., o tome telefonom obavestio osobu koja je vodila poslove u preduzetničkoj radnji tuženog, a o zdravstvenom stanju tužilje tu osobu je informisala i njena sestra. Tužilja nije dostavila tuženom potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad (izdata 28.08.2017. godine). Tuženi je 15.08.2017. godine sačinio upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu. Dostava pisanog upozorenja tužilji nije ni pokušana, već je ono 23.08.2017. godine istaknuto na oglasnu tablu u radnim prostorijama tuženog. Rešenje o otkazu ugovora o radu, zasnovano na navedenoj zakonskoj odredbi, doneto je 31.08.2017. godine i istog dana je, bez prethodnog pokušaja njegove dostave tužilji, takođe istaknuto na oglasnu tablu tuženog. Tužilja je odjavljena sa zdravstvenog osiguranja 06.09.2017. godine, što je saznala nekoliko dana kasnije, prilikom odlaska na lekarsku komisiju. Povodom tužiljinog zahteva inspektor rada je izvršio inspekcijski nadzor tuženog u vezi sa nedostavljanjem rešenja o prestanku radnog odnosa i zadržavanju radne knjižice i 30.10.2017. godine doneo rešenje kojim je takav zahtev odbio, uputivši tužilju da svoja prava ostvari pred sudom. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tuženi doneo rešenje o otkazu njenog ugovora o radu broj ../2017 od 31.08.2017. godine. Nakon prestanka sa radom kod tuženog, tužilja nije zasnovala radni odnos i ostvarivala zaradu, a kao nezaposleno lice se prijavila kod Nacionalne službe za zapošljavanje 10.12.2018. godine. Tužilja je rođena 1972. godine, udata je i ima dvoje dece, od kojih je jedno maloletno. Tužiljin suprug je u radnom odnosu. Visina zarade tužilje za period od 01.09.2017. godine do 31.03.2021. godine utvrđena je veštačenjem, u ukupnom iznosu od 1.168.110,40 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu propisan je rok za pokretanje spora od 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Propisani rok za podnošenje tužbe je materijalnopravni prekluzivni rok, čijim protekom se gubi pravo na sudsku zaštitu. Računjanje tog roka zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređena odlukom ili faktičkom radnjom poslodavca. Ako je pravo povređeno odlukom, rok se računa od dana dostavljanja odluke zaposlenom, a kada dostava nije izvršena na zakoniti način, računanje roka počinje od dana saznanja za povredu prava.

Postupak u radnom sporu pokreće se tužbom, kao u svakoj drugoj parnici. Tužba se podnosi protiv rešenja poslodavca kojim je povređeno pravo zaposlenog i sadrži zahtev da se ono poništi. Takav zahtev mora biti određen – identifikovano rešenje čiji se poništaj traži, a podneta tužba mora da sadrži činjenične navode, dokaze i podatke koje mora da ima svaki podnesak (član 192. stav 1. u vezi člana 436. ZPP).

U konkretnom slučaju, tuženi nije ni pokušao da rešenje dostavi tužilji već ga je istog dana kada je i doneto istakao na svojoj oglasnoj tabli. Takvo postupanje tuženog je u suprotnosti sa pravilima o dostavljanju rešenja iz člana 185. stav 2-4 Zakona o radu. S obzirom da rešenje o otkazu ugovora o radu nije dostavljeno tužilji, niti su ispoštovane odredbe zakona o njegovoj dostavi isticanjem na oglasnu tablu tuženog, početak roka od 60 dana za podnošenje tužbe ne može se računati od dana dostave rešenja isticanjem na oglasnu tablu. Zato se taj rok mora računati od dana saznanja tužilje za povredu njenog prava, a to je dan kada je ona saznala da joj je ugovor o radu otkazan. Tužilja je za rešenje o otkazu ugovora o radu i razlozima za njegovo donošenje saznala iz obrazloženja rešenja inspektora rada od 30.10.2017. godine, kada je raspolagala podacima neophodnim da podnese tužbu sa zakonom propisanom sadržinom i određenim zahtevom. Tužbu je podnela 27.11.2017. godine, u roku iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, računatom od dana prijema označenog rešenja inspektora rada (nakon 30.10.2017. godine).

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o radu propisano je dužnost poslodavca da pre otkaza ugovora o radu, u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. tog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na njegove navode. Prema stavu 2. te odredbe, poslodavac je dužan da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Upozorenje se dostavlja zaposlenom kao i svaki drugi pojedinačni akt poslodavca (član 193. stav 2. Zakona o radu).

Upozorenje poslodavca je nužan uslov za otkaz ugovora o radu, što je u skladu sa članom 7. ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca. Ono ima karakter akta pokretanja otkaznog postupka, kojim se zaposleni poziva na izjašnjenje o onome što mu se stavlja na teret kao otkazni razlog. Svrha i cilj upozorenja je da se zaposlenom omogući iznošenje odbrane, odnosno priznanje ili osporavanje činjenica iz upozorenja.

Tužilji upozorenje o otkazu ugovora nije dostavljeno u skladu sa odredbama člana 185. stv 2-4 Zakona o radu. Propustima u dostavi upozorenja tužilji je uskraćeno pravo na odbranu, tako da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito zbog povrede materijalnog prava.

O tužiljinom novčanom potraživanju – naknadi štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i naknadi štete umesto vraćanja na rad, odlučeno je na osnovu člana 191. st. 1. i 5. Zakona o radu. Naknada štete iz stava 1. navedenog člana utvrđena je u visini izgubljene zarade, na osnovu nalaza veštaka na koje stranke nisu imali primedbe, a naknadu štete umesto vraćanja na rad drugostepeni sud je utvrdio vodeći računa o svim okolnostima propisanim u stavu petom tog člana. Činjenice binte za umanjenje naknade iz člana 191. st. 1. i 5. Zakona o radu, saglasno pravilu o dokazivanju i teretu dokazivanja iz članova 228. i 231. ZPP, bio je dužan dokazati tuženi. Tuženi do zaključenja glavne rasprave nije isticao činjenicu da je tužilja, po prestanku radnog odnosa, ostvarivala prihode po osnovu rada za koje je potrebno umanjiti naknadu štete. Te činjenice tuženi je istakao tek u žalbi, ali svojim navodima nije učinio verovatnim da ih nije mogao istaći do zaključenja glavne rasprave, zbog čega nisu mogle biti uzete u obzir pri odlučivanju u ovom sporu.

Iz navedenih razloga, po oceni revizijskog suda, nisu osnovani ni navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni, zato je zahtev tužilje za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić