Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 3949/22 od 19.01.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1110/20 od 01.07.2022. godine u stavu prvom, drugom i petom izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da za period od maja 2017. godine do februara 2018. godine tužiocu isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog tog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 98.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, a tužilac je obavezan da tuženom na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 68.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 43.462,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 01.09.2015. godine bio u radnom odnosu kod „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, da bi od označenog dana nastavio da radi kod tuženog „Srbija Voz“ a.d. U periodu od maja 2017. godine do februara 2018. godine, tuženi tužiocu nije isplatio tražene iznose naknade za ishranu u toku rada i troškove regresa za korišćenje godišnjeg odmora. U obračunskim listama tuženog nema dokaza da su tužiocu obračunavane i isplaćivane ove naknade. Visina utuženih iznosa utvrđena je veštačenjem.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu obavezao tuženog na isplatu spornih potraživanja. Po stanovištu tog suda, navedenim zakonskim odredbama tužiocu je priznato pravo na tražene naknade koje u opštem aktu – Kolektivnom ugovoru iz marta 2015. godine nisu konktretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama tužiočeve zarade. Zbog toga je obavezao tuženog na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz Posebnog kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ a.d. („Sl. glasnik RS“ br.37/95...7/00).

Drugostepeni sud je, odlčujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke i odbio tužbene zahteve tužioca, nalazeći da u konkretnom slučaju nema osnova za isplatu utuženih troškova, jer su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćene, tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa. Po nalaženju drugostepenog suda kada je u opštem aktu propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i dodatka za ishranu u toku rada, tada zaposleni ne može posebno ostvarivati naknadu ovih troškova, jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Okolnost da visina regresa i naknade za ishranu u toku rada nije vrednosno iskazana, te da se ne može utvrditi u kom procentu učestvuju u vrednosti radnog časa, po stanovištu drugostepenog suda je bez uticaja. Osim toga, iznos spornih troškova nije mogao biti utvrđivan na osnovu Kolektivnog ugovora kojim je poslednji put bila ugovorena njihova visina, jer isti nije bi na snazi u spornom periodu na koji se odnosi tužiočevo potraživanje.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene.

Aneksom Kolektivnog ugovora „ Železnica Srbije“ („Službeni glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog Aneksa, izmenjen je i član 61. Kolektivnog ugovora i određena je vrednost radnog sata za obračun i isplatu zarade.

Odredbom člana 5. stav 6. Aneksa Kolektivnog ugovora predviđeno je da u vrednost jednog radnog časa uključena je i vrednost troškova ishrane u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan čas.

Odredbom 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora od 24.03.2015. godine takođe je sadržana odredba o uključivanju mesečne vrednosti za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedene na jedan radni čas u vrednost jednog radnog časa.

Poslodavcima je počev od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao pravo po osnovu rada priznatih zakonom. Visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, te troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, pa bi sledio zaključak da takvu odluku nije ni doneo. Međutim, to ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Pri tom, se ne može prihvatiti da su tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, jer tuženi nije iznos ovih naknada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca kako to predviđa Zakon o radu. Stoga se može zaključiti da je tuženi u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. S obzirom na to da Aneks važećeg Kolektivnog ugovora ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada, tužilac osnovano potražuje naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je postavio tužbeni zahtev u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka primenom tih parametara, iz kog razloga je njegov tužbeni zahtev osnovan.

Iz navednih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu uspeh tužioca u revizijskom postupku pa je obavezan tuženi da tužiocu po tom osnovu isplati iznos od 80.050,00 dinara. Reč je o troškovima tužioca za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 24.822,00 dinara i na revizijsku odluku u iznosu od 37.233,00 dinara, na osnovu Advokatske i Taksene tarife, a prema vrednosti predmeta spora. Stoga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković