sve sa zakonskom zateznom kamatom od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

OBAVEZUJE SE tužena da na ime troškova celog postupka isplati tužilji iznos od 213.456,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 268/2020 od 27.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti tog suda. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete za period od 01.04.2017. do 31.12.2019. godine u visini razlike između isplaćene zarade i iznosa minimalne zarade u ukupnom iznosu od 223.748,62 dinara, sa označenom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete za period od 01.04.2017. do 31.12.2019. godine u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu po Zaključku Vlade RS 05 broj 120335-2007-14 od 25.12.2008. godine u ukupnom iznosu od 101.591,88 dinara, sa označenom zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke, konstatovano je povlačenje tužbe za naknadu štete u visini troškova prevoza. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da naknadi tuženoj troškove postupka od 27.000,00 dinara.

Presudom Apelaconog suda u Nišu Gž1 5342/2022 od 21.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena označena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o osporenoj presudi u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene od 16.05.1990. godine na radnom mestu „radnik ...“ u Sekretarijatu za opštu upravu i zajedničke poslove. Rešenjem tužene od 26.03.2019. godine, utvrđen joj je koeficijent od 6,93 za obračun plate, koji se uvećava 0,4 % za svaku godinu staža. Tako obračunata i isplaćena plata uvećavana je po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji za 50%, po Zaključku Vlade Republike Srbije 05. br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Plata koja je tužilji isplaćena u spornom periodu od 01.04.2017. do 31.12.2019. godine (bez uvećanja za 50% po osnovu navedenog zaključka), bila je niža od minimalne zarade, a takođe i primljeni tzv. „kosovski dodatak“ od pripadajućeg. Visina razlike zarade, kao i visina razlike dodatka na platu (tzv. „kosovski dodatak“) utvrđena je u prvoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke. Po drugoj varijanti tog nalaza, isplaćena plata uvećana za 50% bila je viša od minimalne zarade.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev jer je tužilji obračunavana i isplaćivana plata u skladu sa članom 5. stav 1. i 6. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 ... 86/19), koja je uz uvećanje od 50% po označenom Zaključku Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine u spornom periodu bila viša od minimalne zarade iz čl. 111. i 112. Zakona o radu.

Revizijski sud ne prihvata izloženo stanovište nižestepenih sudova jer smatra da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilja, shodno članu 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave, ima pravo na minimalnu zaradu. Pored toga, po Zaključku Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine, tužilja ima pravo i na uvećanje pripadajuće plate u visini od 50% mesečno. Tužilji je u spornom periodu obračunavana i isplaćivana plata u iznosu manjem od minimalne zarade i na taj iznos je vršeno uvećanje od 50% mesečno po navedenom Zaključku Vlade Republike Srbije. Takav obračun nije pravilan. Tužilja je imala pravo na isplatu minimalne zarade i pravo na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Plata isplaćena tužilji u spornom periodu bila je niža od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno, zbog čega tužilja ima pravo na utuženu razliku plate.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke - presude nižestepenih sudova preinačene i usvojen tužbeni zahtev u visini utvrđenoj nalazom veštaka (prva varijanta), koji tužena strana nije osporila.

Odluka o troškovima celog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužilja je uspela u sporu i zato ima pravo na naknadu troškova postupka za sastav tužbe i podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, troškova veštačenja od 8.000,00 dinara, sudske takse za tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu u iznosima od po 16.307,00 dinara, reviziju u iznosu od 32.614,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 48.921,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković