Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizja neosnovana. U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe na koju se ukazuje u reviziji navodima da postoji protivrečnost između dispozitiva rešenja i razloga datih u obrazloženju, kao i protivurečnost u samom obrazloženju rešenja, ne može biti revizijski razlog saglasno članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je objavio oglas o rešavanju stambenih potreba radnika tuženog u 1996. godini, preko Društvenog fonda za finansiranje i izgradnju stanova solidarnosti br.3179 od 10.09.1996.godine. Rang listom za raspodelu stanova broj 651 od 14.03.1997. godine tužilja je rangirana pod rednim brojem 39, sa ukupno 87 bodova. Tužilja je izjavila prigovor na ovu rang listu koji je odbijen odlukom Radničkog saveta 17.03.1997. godine. Odlukom Komisije za stambena pitanja broj 1475/1 od 27.05.1998. godine, izvršena je raspodela četiri raspoloživa stana licima koja su se nalazila na prvom do četvrtog mesta rang liste, umešačima u ovoj parnici. Ove odluke sadrže istu pravnu pouku i dostavnu naredbu, odnosno naznaku da se protiv odluke može uložiti prigovor Radničkom savetu tuženog u roku od 15 dana od dana dostavljanja, odnosno isticanja na oglasnoj tabli tuženog, a u dostavljnoj naredbi je navedeno da tu odluku treba istaknuti na oglasnoj tabli. Odluke o dodeli stanova istaknute su na oglasnoj tabli, na koje, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja nije izjavila prigovore drugostepenom organu kako je to propisano odredbom člana 20. stav 2. Odluke o načinu, uslovima i rokovima korišćenja i vraćanje sredstava solidarnosti („Službeni list Grada Beograda“ br.13/93, 23/94 ...), već je zaštitu svojih prava zatražila pred sudom, tužbom podnetom 04.04.1997. godine, da bi podneskom od 17.09.1999. godine opredelila tužbeni zahtev tako što je tražila poništaj navedenih odluka o dodeli stanova. Kako konačnu odluku o dodeli stana čine prvostepena i dugostepena odluka, koje moraju biti predmet spora u parnici radi poništaja odluke o dodeli stana, odnosno, uslov za sudsku zaštitu u stambenom sporu je prethodno izjavljivanje prigovora protiv prvostepene odluke o dodeli stana, pravilan je zaključak drugostepenog suda koji je održao raspravu, da tužba tužilje u ovoj parnici nije dozvoljena.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Naime, predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je poništaj prvostepene odluke stambene komisije tuženog od 27.05.1998. godine o dodeli stanova u zakup na neodređeno vreme, umešačima protiv kojih tužilja nije izjavilu prigovor Radničkom savetu tuženog, kako je to navedeno u pravnoj pouci, a u skladu sa odredbom člana 20. Odluke o načinu, uslovima i rokovima korišćenja i vraćanje sredstava solidarnosti („Službeni list Grada Beograda“ br.13/93, 23/94, 4/95, 4/96).

Odredbama člana 92. do 97. Zakona o radnim odnosima (“Službeni glasnik RS“, broj 45/91 ... 39/96), koji je važio u vreme raspisivanja oglasa za raspodelu stanova i koji se zbog toga mora primeniti, uređena je zaštita prava radnika. Prema članu 97, radnik koji nije zadovoljan konačnom odlukom nadležnog organa u preduzeću ili ako taj organ ne donese odluku u roku od 30 dana od dana podnošenja prigovora, ima pravo da u narednom roku od 15 dana traži zaštitu svojih prava pred nadležnim sudom. Zaštitu prava pred nadležnim sudom radnik ne može tražiti ako prethodno nije tražio zaštitu prava pred nadležnim organom u preduzeću, osim prava na novčano potraživanje.

Imajući u vidu navedene propise pravilan je zaključak drugostepenog suda, da ne korišćenje prava na prigovor isključuje sudsku zaštitu, odnosno uslov dopuštenosti tužbe je prethodno podnošenje prigovora, kao vid interne zaštite. U konkretnom slučaju, imajući u vidu kada je tužilja pokrenula ovu parnicu, odnosno kada je opredelila tužbeni zahtev za poništaj osporene odluke o dodeli stana, ni tužba, a ni podnesak kojim je uredila tužbeni zahtev ne mogu se smatrati prigovorom na odluku Komisije za stambena pitanja, koja je u međuvremenu postala konačna i pravnosnažna. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji bez značaja su navodi revizije koji se odnose na ne usvajanje privremene mere zabranom raspolaganja stanova, kao i izostanak ocene suda o zakonitosti osporene odluke o dodeli stanova umešačima. Sud je cenio i navode revizije tužilje da osporene odluke o dodeli stanova nije dobila, niti su te odluke stavljene na oglasnu tablu, pa nalazi da se tim navodima osporava utvrđeno činjenično stanje iz kojih razloga se saglasno članu 407. stav 2. ZPP revizija ne može izjaviti. Što se tiče same odluke o troškovima postupka, koje se revizijom takođe osporava isticanjem da tužilja prema svojoj materijalnoj situaciji nije u mogućnosti da ih plati, ovaj sud ukazuje da je tužilja propustila da koristi institute određene Zakonom o parničnom postupku, koji omogućavaju oslobađanje od plaćanja troškova postupka.

Tuženom nisu priznati troškovi za sastav odgovora na reviziju i na ime sudskih taksi po tom osnovu, jer po oceni ovog suda korišćenje ovog pravnog sredstva nije bilo nužno ili neophodno radi zaštite i ostvarivanja prava tuženog, a sve u skladu sa odredbom člana 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.