Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2304/2020
07.03.2022. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula, Branislava Bosiljkovića, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Belić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 823/18 od 11.12.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 07.03.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 823/18 od 11.12.2019. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 823/18 od 11.12.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13269/16 od 22.11.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime razlike između iznosa plate i drugih novčanih primanja koja su isplaćena tužiocu i onog koji bi mu pripao na ime plate i drugih novčanih primanja za period od juna 2006. godine do juna 2007. godine isplati ukupno 16.365,33 USD u pojedinačnim novčanim iznosima navedenim u ovom stavu izreke u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenog datuma do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 143.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 823/18 od 11.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Tužilac podnetom tužbom traži naknadu štete koju mu je tužena prouzrokovala tako što mu u periodu od juna 2006. godine do juna 2007. godine, kao pripadniku kontigenta civilne policije Republike Srbije pri misiji Ujedinjenih Nacija u ..., nije isplatila naknade koje su mu pripadale po tada važećem Zakonu o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u Organima uprave Saveta ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu („Službeni list Srbije i Crne Gore“, broj 61/04) i podzakonskim aktima donetim na osnovu tog zakona - Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u Organima uprave Saveta ministara za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu, Odluke o određivanju osnovice za obračunavanje plate i dodataka profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije i Crne Gore za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu i Odluke o visini dodataka za rizik u službi i dodataka za geografske uslove profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije i Crne Gore za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu.

Prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da se na tužioca - pripadnika policije ne primenjuju odredbe Zakona i podzakonskih akata na kojima je zasnovao svoje novčano potraživanje, već odredbe Zakona o policiji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 101/05) na osnovu kojih je doneto rešenje o njegovom upućivanju na izvršavanje zadataka u okviru kontigenta civilne policije Republike Srbije u označenoj mirovnoj misiji, odnosno na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o uslovima i načinu izbora policijskog službenika koji se upućuje na rad u inostranstvo i o njegovim dužnostima, pravima i odgovornostima za vreme vršenja službe u inostranstvu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 5/2007) po kojem su mu izvršena sva plaćanja (član 7). Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, ali je razlozima za odbijanje tužbenog zahteva dodao još jedan. Po stanovištu tog suda, na položaj, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova primarno se primenjuje Zakon o policiji a supsidijarno, u smislu člana 169. tog zakona, propisi o radnim odnosima u državnim organima ako tim zakonom i propisima donetim na osnovu njega nije drugačije određeno. Sledstveno tome, po shvatanju drugostepenog suda, o pravu na isplatu zarade zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova upućenom u inostranstvo radi izvršavanja zadataka u okviru mirovne misije ne odlučuje sud već nadležni starešina u organu tuženog poslodavca, donošenjem pojedinačnog akta o priznanju tog prava i njegovom obimu, odnosno visini. Zbog toga tužilac ne može sa uspehom, primenom opšte norme na koju se poziva zahtevati naknadu štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu ne postoje razlozi predviđeni članom 404. stav 1. ZPP da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca. Naime, ne postoji potreba za novim tumačenjem materijalnog prava - odredbi zakona i podzakonskih akata na kojima je tužbeni zahtev zasnovan, a kojima nisu regulisani plata i druga novčana primanja zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji su upućeni na rad u inostranstvo, u neku od mirovnih misija Ujedinjenih Nacija. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude donete u istim ili bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima koje bi opravdavale potrebu da se o tužiočevoj posebnoj reviziji odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse. Odluka Ustavnog suda Už 1457/2009 od 19.04.2012. godine, dostavljena uz reviziju, nije od značaja jer je istom utvrđena povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, izvršena odbijanjem sudova da odlučuju o zahtevu za naknadu štete. Rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 28.08.2009. godine, takođe dostavljeno uz reviziju, nije dokaz za neujednačenu sudsku praksu.

S obzirom na izloženo, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

O dozvoljenosti revizije u sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, kao u imovinskopravnim sporovima o svim drugim novčanim potraživanjima.

Tužbom, podnetom 14.04.2009. godine, tražena je isplata novčanog potraživanja u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Podneskom od 17.06.2014. godine tužilac je preinačio tužbu i tužbeni zahtev povećao na iznos od 16.365,33 USD u dinarskoj protivvrednosti. U vreme preinačenja tužbe ovaj novčani iznos odgovara dinarskoj protivvrednosti od 1.389.035,20 dinara po srednjem kursu Narodne banke Srbije za valutu američki dolar, odnosno iznosu od 11.975,18 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije za tu valutu na isti dan.

Iz izloženog sledi da je vrednost predmeta spora niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, merodavne za dozvoljenost revizije u smislu člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega je primenom člana 410. stav 2. tačka 5) i člana 413. tog zakona odlučeno kao u stavu drugom izreke.