Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 03.05.2003. godine, na radnom mestu ... . Tokom 2014. godine, zbog zdravstvenih smetnji javljao se nadležnim zdravstvenim ustanovama, kao i na pregled u Institut za plućne bolesti Vojvodine, da bi zatim ekspertizu o radnoj sposobnosti tužioca izvršio Institut za medicinu rada „dr Dragomir Karajović“ u Beogradu dana 21.10.2015. godine. Iz navedene ekspertize proizlazi da kod tužioca nije utvrđeno profesionalno oboljenje, ali da tužilac nije sposoban za rad u lošim mikro i makro klimatskim uslovima, kao i zoni gasova, dimova i isparenja asfalta i prisustva dokaznog alergena, kao što je polen drveća i trave. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka iz oblasti medicine rada i ocene radne sposobnosti utvrđeno je da s obzirom na zdravstvenu sposobnost i stručnu spremu tužioca, kao i opis poslova sistematizovanih radnih mesta, tužilac je u trenutku donošenja osporenog rešenja mogao da obavlja poslove portir čuvar i radnik na održavanju higijene. Izmenama Pravilnika o sistematizaciji od 01.01.2014. godine i na ovim radnim mestima je smanjen broj izvršilaca i to za radno mesto portir čuvar na sedam, a za radno mesto radnik na održavanju higijene na šest izvršilaca, s tim što je na istima postojao dovoljan broj izvršilaca.

Prvostepeni sud je s obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, zaključio da je tuženi u konkretnom slučaju zakonito tužiocu otkazao ugovor o radu kao tehnološkom višku, u skladu sa odredbom člana 179. stav 5. tačka 1, a u vezi člana 102. stav 2. Zakona o radu, s obzirom da mu nije mogao obezbediti obavljanje odgovarajućih poslova u skladu sa odredbom člana 101. istog zakona. Iz ovih razloga je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužioca preinačio prvostepenu presudu i poništio osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa. Prema stavu drugostepenog suda, iako su u trenutku kada je tužiocu otkazan ugovor o radu, sva radna mesta na koja je tužilac mogao biti raspoređen bila popunjena, tuženom nije mogla biti nepoznata činjenica da će odgovarajuće radno mesto za tužioca (portir) u kratkom vremenskom periodu biti upražnjeno, te proizlazi da tuženi u konkretnom slučaju nije preduzeo sve mere kako bi tužioca rasporedio na odgovarajuće radno mesto, odnosno nije dokazao da je preduzeo sve mere iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, kako tužiocu ne bi prestao radni odnos.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak drugostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 81. stav 2. Zakona o radu, propisano je da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama, utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice opasne za njegovu okolinu. Prema odredbi člana 101. istog zakona, zaposlenom – osobi sa invaliditetom i zaposlenom iz člana 81. stav 2. ovog zakona, poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti u skladu sa zakonom. Odredbom člana 102. stav 2. istog zakona, predviđeno je da ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. ovog zakona, zaposleni se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona.

Polazeći od navedenih zakonskih normi, zaposlenom može prestati radni odnos kao tehnološkom višku primenom odredbe člana 102. stav 2. Zakona o radu, ukoliko je pre toga utvrđeno od strane nadležnog zdravstvenog organa da zaposleni ne može da obavlja poslove svog radnog mesta jer bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, a da istovremeno poslodavac ne može da mu obezbedi odgovarajući posao, u smislu člana 101. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, donošenju osporenog rešenja prethodili su izveštaji nadležnih zdravstvenih ustanova (Instituta za plućne bolesti Vojvodine i Instituta za medicinu rada u Beogradu), kojima je utvrđeno da tužilac iz zdravstvenih razloga ne može da obavlja poslove svog radnog mesta (...). Takođe, utvrđeno je i koja su sistematizovana radna mesta kod tuženog odgovarajuća za tužioca s obzirom na njegovu zdravstvenu sposobnost i stručnu spremu (završena osmogodišnja škola), a kako je na tim radnim mestima radio dovoljan broj izvršilaca, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi nije mogao da ga rasporedi na odgovarajuće radno mesto (portir čuvar i poslovi na održavanju higijene), imajući u vidu da u trenutku kada je tužiocu radni odnos prestao, ta radna mesta su bila popunjena prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog. Činjenica da je posle dva i po meseca nakon donošenja osporenog rešenja radno mesto portira bilo upražnjeno, ne utiče na drugačiju odluku u situaciji kada je u trenutku kada je tužiocu prestao radni odnos to mesto bilo popunjeno.

Dakle, u situaciji kada u trenutku donošenja osporenog rešenja tuženi nije imao upražnjeno radno mesto koje odgovara zdravstvenoj sposobnosti tužioca i njegovoj stručnoj spremi, postojali su razlozi za otkaz ugovora o radu kao tehnološkom višku, u smislu člana 102. u vezi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Iz napred navedenih razloga primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Kako tužilac u postupku po žalbi nije uspeo, to je odbijen njegov zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tužilac je obavezan da tuženom naknadi ove troškove u iznosu od 33.000,00 dinara za sastav revizije, shodno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, a sve shodno važećoj Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata. Tuženom nisu dosuđeni troškovi na ime PDV po stopi od 20%, iako je dostavio potvrdu da je nosilac ove obaveze, imajući u vidu da nije dostavio račun da je ovu obavezu i izvršio.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić