Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 203/2025 od 12.03.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Negotinu P1 123/23 od 14.11.2024. godine u prvom stavu izreke tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i tužena obavezana da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati tužiocu iznos od 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.11.2024. godine do isplate, dok je zahtev preko tog iznosa pa do iznosa od 60.000,00 dinara dosuđenog prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, ista presuda preinačena je u drugom stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.11.2024. godine do isplate. Stavom trećim izreke, ista presuda je preinačena u trećem stavu izreke tako što je obavezana tužena da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 89.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 83.000,00 dinara od izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova preko tog iznosa pa do iznosa od 144.900,00 dosuđenog prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je usvojen tužbeni zahtev, tužena je zbog pogrešne primene materijalnog prava blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužene u ovom sporu potrebno je odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava u pogledu osnova odgovornosti tužene za štetu prouzrokovanu zaposlenom, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 12.05.2022. godine trebalo da izvrši pretres objekta u selu ... . Nakon izlaska iz službenog vozila i prilikom kretanja po travnatoj površini preko puta objekta, tužilac je nagazio na kanal - prirodnu uvalu koju je načinila voda, a koji nije bio vidljiv od trave i visokog rastinja. Tom prilikom zadobio je laku telesnu povredu - distorziju skočnog zgloba, zbog koje je trpeo fizičke bolove i strah u trajanju i intenzitetu utvrđenih veštačenjem. U vreme povređivanja tužilac je koristio plitke cipele, kao deo obavezne uniforme policijskog službenika.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu na isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na odredbi člana 164. Zakona o radu u vezi sa članovima 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, tužena odgovara za nastalu nematerijalnu štetu i nije dokazala okolnosti koje isključuju njenu odgovornost u smislu člana 177. stav 2. tog zakona, ali i da postoji doprinos tužioca nastanku štete od 20% jer je on bio u prilici da prilikom izlaska iz vozila izvidi teren koji se nalazi pred njim i koji je trebalo da pređe, i primeti da je ta površina zarasla travom i visokim rastinjem, zbog čega je bio dužan da se pažljivije kreće. Odluku o visini naknade prvostepeni sud je doneo primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da pravična novčana naknada za tražene vidove nematerijalne štete iznosi po 75.000,00 dinara, i da tužiocu pripada nakanda u umanjenom iznosu za njegov doprinos u nastanku štete.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište nižestepenog suda o osnovu o odgovornosti tužene i tužiočevom doprinosu u nastanku štete, ali je smatrao da je pogrešno primenjena odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po nalaženju tog suda, pravična novčana naknada nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove iznosi 37.500,00 dinara i da tužiocu, s obzirom na utvrđeni doprinos u nastanku štete, pripada naknada u visini od 30.000.00 dinara.

Po oceni revizijskog suda, osnovani su navodi tužene da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom. Osnov odgovornosti poslodavca može biti krivica (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) ili rizik poslovanja poslodavca, kada je šteta nastupila usled opasne stvari ili opasne delatnosti poslodavca (članovi 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima).

U konkretnom slučaju, po stanovištu Vrhovnog suda, ne postoji odgovornost tužene po osnovu člana 173. i 174. u vezi sa članom 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Okolnosti pod kojima je tužilac povređen - nagaz desne noge na ulegnuće u travnatoj površini preko puta objekta u kojem je trebalo da izvrši službenu radnju, isključuje odgovornost tužene u smislu navedenog člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je šteta nastala isključivom radnjom tužioca koju tužena nije mogla predvideti i čije posledice nije mogla izbeći ili otkloniti.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postpuka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković