Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., Ul. ... br. ..., čiji je punomoćnik Slobodan Momčilović, advokat iz ..., protiv tuženih: BB - ..., čiji je punomoćnik Gordana Nerić Mitrović, advokat iz ... i Republički fond PIO – Filijala … – …, radi poništaja rešenja, reintegracija i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4124/12 od 10.07.2014. godine, u sednici održanoj 28.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4124/12 od 10.07.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 12138/10 od 27.05.2011. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se ponište odluke prvotuženog br. 675/3 od 16.02.1993. godine i br. 675/2 od 12.01.1993. godine. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže prvotuženi da je vrati na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže drugotuženi da joj prizna staž osiguranja u neprekidnom trajanju za ceo period. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužilja da prvotuženom naknadi troškove postupka od 376.875,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4124/12 od 10.07.2014. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda i žalba tužilje odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi. Stavom trećim izreke obavezana je tužilja da plati tuženom troškove postupka po žalbi od 36.000,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje (pogrešno navodeći član 374. stav 1).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod pravnog prethodnika prvotuženog, ... preduzeća „VV“ bila raspoređena na poslove …. Odlukom Disciplinske komisije br. 675/2 od 12.01.1993. godine, utvrđeno je da je tužilja odgovorna što je neopravdano izostala sa posla: 13.04.1992. godine, 02.09.1992. godine, tri dana uzastopno – 12, 13. i 14.10.1992. godine i četiri dana uzastopno – 09, 10, 11. i 12.11.1992. godine, što je ukupno devet dana, čime je učinila težu povredu radne obaveze iz člana 8. tačka 23. Pravilnika o odgovornosti radnika, pa joj je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Protiv ove odluke tužilja je podnela prigovor koji je odbijen odlukom Radničkog saveta br. 675/3 od 16.02.1993. godine. Tužilja je do 13.04.1992. godine bila na bolovanju, a kada se tog dana javila direktoru usmeno je obaveštena da se raspoređuje na poslove …, što nije prihvatila i nije se javila upravniku radne jedinice, već je napustila prostorije tuženog. Dana 02.09.1992. godine tužilja je kasnila na posao. U dane 12, 13. i 14.10.1992. godine tužilja je bila na bolovanju zbog bolesti deteta. U novembru 1992. godine tužilja je bila na bolovanju od 01.11. do 07.11.1992. godine i od 12.11. do 20.11.1992. godine, a u dane 09, 10. i 11.11.1992. godine tužilja nije bila na bolovanju, a bila je odsutna s posla.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe člana 64. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ br. 45/91 ... 39/96) u vezi sa članom 8. tačka 23. Pravilnika o odgovornosti radnika u preduzeću od 30.10.1990. godine, kada su odbili zahtev tužilje za poništaj odluka br. 675/2 od 12.01.1993. godine i br. 675/3 od 16.02.1993. godine, kojima joj je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

Odredbom člana 64. tačka 3. Zakona o radnim odnosima, koji je bio na snazi u vreme donošenja spornih odluka, propisano je da se za povredu radnih obaveza radniku može izreći disciplinska mera – prestanak radnog odnosa. Ova mera se mogla izreći posle sprovedenog disciplinskog postupka prema pravilima propisanim odredbama članova 72. do 75. istoga zakona.

povrede radnih obaveza, pa je tačkom 23. propisana povreda – neopravdano izostajanje sa posla u trajanju od dva ili više radnih dana u toku jednog meseca ili pet dana u toku 12 meseci.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je stav drugostepenog suda da je tužilja učinila težu povredu radne obaveze iz člana 8. tačka 23. navedenog Pravilnika, jer je bila neopravdano odsutna sa posla tri radna dana u novembru 1992. godine (09, 10. i 11.11.1992. godine), a što je dovoljan razlog koji sporne odluke čini zakonitim. Naime, spornim odlukama tužilji je stavljeno na teret neopravdano odsustvo sa posla u trajanju devet dana tokom 1992. godine, a drugostepeni sud je našao da neopravdano odsustvo predstavljaju samo navedeni dani u novembru 1992. godine, izvodeći ovaj zaključak posle rasprave sprovedene pred tim sudom, kada je ponovljeno izvođenje dokaza saslušanjem GG i njen iskaz ocenjen u pobijanoj odluci.

Revizijskim navodima se ukazuje da je opravdan izostanak tužilje i u navedena tri dana novembra 1992. godine s obzirom na potvrdu koju je izdala GG i u kojoj je navela da je tužilja bila na bolovanju od 01.11. do 20.11.1992. godine. Vrhovni kasacioni sud ove navode ocenjuje neosnovanim, zato što potvrda koju tužilja navodi nema broj i datum izdavanja, a izdata je na zahtev tužilje, s tim da GG ne spori da je izdala, ali je u iskazu bila izričita da na osnovu relevantne medicinske dokumentacije: zdravstvenog kartona tužilje i izveštaja lekarske komisije jasno proizlazi da tužilja nije bila na bolovanju 09, 10. i 11.11.1992. godine. U zdravstvenom kartonu tužilje za novembar 1992. godine evidentirano je bolovanje od 01.11. do 07.11. i od 12.11. do 20.11.1992. godine (zatim u decembru od 07.12.1992. godine), dok je u izveštaju lekarske komisije br. 1958 od 13.11.1992. godine navedeno da je tužilja „opravdano na bolovanju od 12.11.1992. godine i dalje još do sedam (7) dana zaključno,“ kao i da se radi o novoosiguranom slučaju, što znači da je u pitanju nova bolest koja nije u vezi sa prethodnom bolešću i prethodnim bolovanjem. Kako bolovanje od 12.11.1992. godine i dalje, nije povezano sa prethodnim bolovanjem zaključenim 07.11.1992. godine, pravilan je stav drugostepenog suda da tri radna dana - 09, 10. i 11.11.1992. godine predstavljaju neopravdano odsustvo tužilje sa posla. S ovim u vezi tužilja u reviziji ukazuje da je za prestanak radnog odnosa relevantno neopravdano odsustvo od najmanje pet radnih dana, a ne tri, zbog čega je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovi navodi nisu osnovani. Naime, odredbom člana 87. stav 2. tačka 7. navedenog Zakona o radnim odnosima, propisano je da radniku prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti ako je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno, dok je odredbom člana 106. stav 1. tačka 19. istog zakona propisano da u ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti radnika, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, poslovodni organ preduzeće donosi odluku o prestanku radnog odnosa, odnosno otkazuje ugovor o radu (član 87. do 89a). U konkretnom slučaju nije primenjen osnov za prestanak radnog odnosa propisan članom 87. stav 2. tačka 7. Zakona o radnim odnosima, već je tužilji zbog učinjene teže povrede radne obaveze iz člana 8. tačka 23. Pravilnika tuženog, izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa odlukom disciplinskog Zakona o radnim odnosima.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić