Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić, Irene Vuković, Dragane Boljević i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca DOO „GAN D“ Veliko Selo, čiji je punomoćnik Bratislav Bjelopavlović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojan Gošić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3307/24 od 10.04.2025. godine, u sednici održanoj 30.04.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3307/24 od 10.04.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3307/24 od 10.04.2025. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pirotu P1 67/24 od 11.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog načinjenog manjka u pazaru i robi u prodavnici u selu ... isplati iznos od 1.134.329,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2019. godine do isplate i iznos od 971.958,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2020. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 488.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3307/24 od 10.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. Zakona o parničnom postupku).

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa. O tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete (nastali manjak u pazaru i robi) prouzrokovane na radu od strane zaposlenog, odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od prakse izražene u odlukama revizijskog suda u kojima je odlučeno o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari. Tuženi nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored toga, navodima revizije osporava se ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koju revizija ukazuje, nije razlog za posebnu reviziju, čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete (tužba radi novčanog potraživanja) podneta je 12.08.2021. godine, a tužba je na ročištu održanom 02.08.2023. godine preinačena povećanjem zahteva, kojim je tužilac tražio isplatu iznosa od 2.106.288,14 dinara, što čini vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković