U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Golubović, advokat u ..., protiv tuženog „BB“ a.d. sa sedištem u ..., koga od revizije zastupa Aleksandar B. Petrović, advokat u ..., radi poništaja ugovora, utvrđenja postojanja radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 535/17 od 04.05.2018. godine, u sednici veća održanoj 08.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 535/17 od 04.05.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovnog sud u Beogradu je presudom broj P1 2275/15 od 26.10.2016. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio kao nezakonit akt tuženog od 28.07.2015. godine kojim je raskinut ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 19.06.2015. godine, zaključen između tužioca i tuženog (prvi stav izreke). Drugim stavom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 10.06.2011. godine, od 29.11.2011. godine, od 26.12.2011. godine, od 29.05.2012. godine, od 19.11.2012. godine, od 11.12.2012. godine, od 19.04.2012. godine, od 06.09.2013. godine, od 25.12.2013. godine, od 20.02.2014. godine, od 14.04.2014. godine, od 20.06.2014. godine, od 23.10.2014. godine, od 22.12.2014. godine, od 23.02.2015. godine i od 19.06.2015. godine, zaključenim između tuženog kao naručioca posla i tužoca kao izvršioca posla, što je tuženi dužan da prizna i trpi, te se ima smatrati da su ugovorne strane zaključile ugovor o radu na određeno vreme. Trećim stavom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa se uvrđuje da je radni odnos tužioca kod tuženog zasnovan ugovorom o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 10.06.2011. godine, na određeno vreme preobražen u radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.08.2015. godine. Četvrtim stavom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i reintegriše u proces rada u roku od osam dana. Petim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac po sili zakona zasnovao radi odnos na neodređeno vreme kod tuženog 16.06.2011. godine, što je tuženi dužan da trpi. Šestim stavom izreke je odbačena tužba u pogledu tužbenog zahteva kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu prizna sva prava po osnovu rada i radnog odnosa. Sedmim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 185.500,00 dinara, u roku od 15 dana sa zatenom kamatom počev od dana kada su nastupili uslovi za izvršenje, pa do isplate, dok je u preostalom delu za period od 26.10.2016. godine do dana nastupanja uslova za izvršenje, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova postupka odbijen kao neosnovan.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž1 535/17 od 04.05.2018. godine preinačio presudu Prvog osnovnog sud u Beogradu broj P1 2275/15 od 26.10.2016. godine u petom stavu izreke, pa je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdo da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme dana 16.06.2011. godine (prvi stav). Drugim stavom izreke je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio je presudu Prvog osnovnog sud u Beogradu je presudom broj P1 2275/15 od 26.10.2016. godine u prvom stavu izreke, u drugom stavu izreke u delu u kome je utvrđeno da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni između tuženog kao naručio posla i tužioca kao izvršioca posla i u četvrtom stavu izreke. Trećim stavom izreke je ukinuo prvostepenu presudu u drugom stavu izreke u delu u kome se utvrđuje da se ima smatrati da su ugovorne strane zaključile ugovor o radu na određeno vreme, u trećem stavu izreke i u usvajajućem delu sedmog stava izreke i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. Zakona o parničnom postupku jer je odgovorio i ocenio bitne žalbene navode.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao izvršilac posla sa tuženim kao naručiocem posla zaključio 16 ugovora o obavljanju privrmenih i povremenih poslova, po kojima je tužilac kod tuženog neprekidno obavljao rad počev od 16.06.2011. godine do 31.07.2015. godine i to poslove referenta za rešavanje zahteva i prigovora korisnika uz koje poslove je od sredine 2013. godine obavljao i poslove supervizora za rešavanje zahteva i prigovora korisnika u okviru kojih je između ostalog držao obuku stalno zaposlenima kod tuženog. Tuženi je 28.07.2015. godine raskinuo ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 19.06.2015. godine zaključno sa 31.07.2015. godine zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova. Tužilac je 01.08.2015. godine sa drugim pravnim licem „VV“ D.O.O. ..., zaključio ugovor o radu na određeno vreme, a radi obavljanja poslova supervizora za rešavanje zahteva i prigovora korisnika i to za potrebe tuženog, a na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 06.07.2015. godine koji su zaključili tuženi i navedeni pravni subjekt. Poslovi referenta za rešavanje zahteva i prigovora korisnika i poslovi supervizora za rešavanje zahteva i prigovora korisnika bili su sistematizovani Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji „BB“ a.d. važećim u vreme zaključenja osporenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključenim među parničnih stranaka. Postupak u ovoj parnici je pokrenut tužbom 7.08.2015. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da poslovi koje je tužilac obavljao po svojoj prirodi i svrsi ne predstavljaju privremene i povremene poslove predviđeni članom 197. Zakona o radu koji mogu trajati najduže 120 radnih dana u kalendarskoj godini, već poslove za koje je postojala stalna potreba, da zaključeni ugovori po svojoj sadržini imaju sve elemente ugovora o radu propisane odredbom člana 33. Zakona o radu, da je tužilac u kontinuitetu obavljao istovrsne poslove duže od 4 godine i to poslove iz delatnosti poslodavca, pa je ocenio da njegov radni angažman ima karaker radnog odnosa, da osporeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavljaju simulovane ugovore na osnovu člana 66. Zakona o obligacionim odnosima koji prikrivaju ugovor o radu kao disimulovani ugovor koji važi jer su za njegovu pravnu valjanost ispunjeni svi uslovi, pa je ocenio da su osporeni ugovori ništavi, da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa prpoisani članom 37. stav 4. Zakona o radu, zbog čega je i nezakonit akt tuženog od 28.07.2015. godine kojim je raskinut ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključen između parničnih stranaka.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužioca u navedenom delu, pa je dodao da se ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, prema članu 197. Zakona o radu može da zaključi sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge i koje nije starije od 30 godina, da se takav ugovor može zaključiti samo za poslove koji aktom o sistematizaciji poslodavca nisu sistematizovan, jer su ti poslovi po svojoj prirodi kratkotrajni i traju najduže 120 radnih dana u kalendarskoj godini i privremenog su, odnosno povremenog karaktera, zavisno od toga da li traju kontinuirano u jednom vremenskom periodu ili s vremena na vreme, a što sve nije bilo u konkretnom slučaju.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi cenili činjenicu da je tužilac neprekidno počev od 16.06.2011. godine, kod tuženog obavljao istovrsne poslove referenta za rešavanje zahteva i prigovora korisnika, a potom i poslove supervizora za rešavanje zahteva i prigovora korisnika u istoj organizacionoj jedinica koji su sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog važećem u periodu za koji su zaključeni osporeni ugovori. Osporeni ugovori su zaključeni protivno članu 197. Zakona o radu za obavljanje poslova koji ne predstavljaju povremene i privremene poslove i zato radno angažovanje tužioca ima karakter radnog odnosa. Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da zaključeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavljaju simulovane ugovore jer se njima prikriva ugovor o radu kao disimulovan ugovor (pravila iz člana 66. Zakona o obligacionim odnosima), jer su za njihovu pravnu valjanost ispunjeni svi uslovi. Pravilno je drugostepeni sud ocenio da je zaključenjem prvog od ovih ugovora tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme (10.06.2011. godine). Nezakonita je odluka tuženog kojom je raskinuo ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 19.06.2015. godine zaključno sa 31.07.2015. godine.

Kao posledica usvajanja tužbenog zahteva tužioca za utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme je obaveza tuženog da tužioca reintegriše u radni odnos (član 191. Zakona o radu), pa je pravilna odluka u pogledu tužbenog zahteva za vraćanje tužioca na rad.

Tuženi u reviziji iznosi neprihvatljivo pravno stanovište o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca i njegovog radno-pravog statusa. Neosnovano ukazuje da je tužba neblagovremena jer se prekluzivni rok od 60 dana ima računati od isteka svakog pojedinačnog ugovora o radu na određeno vreme, odnosno istekom roka od pet radnih dana po isteku svakog pojedinačnog ugovora, a da je tužilac prvi ugovor sa tuženim zaključio 10.06.2011. godine, dok je poslednji ugovor zaključio 19.06.2015. godine. Suprotno ovom navodu, tužilac je za povredu svojih prava saznao kada je tuženi raskinuo ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključenim 19.06.2015. godine, te je tužba blagovremena na osnovu člana 195. Zakona o radu. Revident previđa činjenicu da je tuženi kao poslodavac zaključio 16 ugovora o privremenim i povremenim poslovima suprotno članu 197. Zakona o radu jer se radilo o njegovoj potrebi za radom tužioca koji je radio kontinuirano u dugom vremenskom periodu i pri tome su ti poslovi bili sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji poslova. Da je tuženi imao potrebu za tužiočevim radom govori u prilog činjenica da je nakon što je tužiocu otkazao ugovor zaključen 19.06.2015. godine, zaključno sa 31.07.2015. godine, već narednog dana angažovao tužioca za iste poslove, ali na osnovu ugovora koji je tužilac 01.08.2015. godine zaključio sa drugim pravnim licem ali za potrebe tuženog i to na osnovu ugovora o poslovno tehničkoj saradnji tog pravnog lica i tuženog koji je zaključen 06.07.2015. godine.

Iz navedenih razloga je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je revizija tuženog neosnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić