U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tač. 2, 3. i 5. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima „...“ u ... u .... Dana 10.07.2013. godine, tuženi je upozorio tužioca da nije ostvario plan prometa utvrđenog poslovnom politikom za 2013. godinu, niti plan prometa za metale I i II kroz cenu naplate prodate robe u valutnom roku na mesečnom nivou u iznosima i procentima navedenim ugovoru o radu, a za period februar – juni 2013. godine. Na taj način tužilac je izvršio povrede radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu, tako da je tužiocu rešenjem od 24.07.2013. godine otkazan ugovor o radu zbog neostavarivanja rezultata rada (čl. 179. st. 1. tač. 1. Zakona o radu), ali mu navedenim rešenjem nije prestao radni odnos, već je i dalje ostao da radi kod tuženog. Tuženi je 29.07.2013. godine, obavestio tužioca da je zbog greške u kucanju stavio van snage rešenje od 24.07.2013. godine. Drugim rešenjem tuženog od 02.09.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, sada, zbog toga što je svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu (čl. 179. st. 2. tač. 2. Zakona o radu), sa gotovo istim obrazloženjem kao iz prethodnog rešenja. Inspektor rada, po pravu nadzora, doneo je pravnosnažno rešenje od 20.01.2014. godine kojim je odloženo izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu od 24.07.2013. godine i od 02.09.2013. godine. Tužiocu je prestao radni odnos 09.09.2013. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca.

U konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu otkaznog razloga iz člana 179. tačka 1. Zakona o radu, jer da bi otkaz iz ovog razloga bio zakonit, neophodno je bilo prethodno utvrditi da rezultati rada izostaju zbog nedovoljnog rada zaposlenog i njegovog zalaganja, odnosno zbog odsustva potrebnih znanja, sposobnosti ili neukosti, što po pravilu utvrđuje komisija od strane poslodavca uz dostavljanje određenog roka zaposlenog da poboljša svoj rad.

Kako u ovom slučaju neostvarivanje rezultata rada nije utvrđeno na objektivan i pouzdan način, u smislu citiranih odredaba zakona, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije poštovao postupak za davanje otkaza, zbog čega nije bilo uslova za primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Tužilac je imao pravni interes da u ovom sporu traži poništaj rešenja od 24.07.2013. godine, iz razloga što tuženi nije doneo posebno rešenje (čl.185. Zakona o radu), a kojim navedeno rešenje stavlja van snage.

Zakon o radu u članu 180. stav 1. propisuje da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1)– 6) ovog člana zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, a stavom 2. propisano je da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Po oceni revizijskog suda, ni rešenje od 02.09.2013. godine nije doneto u zakonitom postupku, jer je ovom rešenju prethodilo upozorenje od 10.07.2013. godine, na osnovu kojeg je tužiocu, kao što je navedeno, radni odnos prestao zbog neostvarivanja rezultata rada. Međutim, tužiocu je drugim rešenjem, otkaz dat na osnovu člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona o radu, zbog toga što je svojom krivicom povredio radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tač. 4. i 19. st. 13 Ugovora o radu). To znači da upozorenje i rešenje ne sadrže isti osnov za davanje otkaza. Usled ovog propusta tuženog prilikom donošenja rešenja od 02.09.2013. godine, tužiocu je onemogućeno pravo na odbranu, odnosno izjašnjenje o tome da li je svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza koje su bile razlog otkazu ugovora o radu.

Imajući u vidu da nijedan postupak otkaza od strane poslodavca nije sproveden u skladu sa citiranim odredbama materijalnog prava, rešenje o otkazu ugovora o radu je poništeno kao nezakonito. Tuženi je u obavezi da, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, tužioca vrati na rad. Stoga, navodi revizije o pogrešnoj promeni materijalnog prava nisu osnovani.

Navodima revizije u odnosu na nemogućnost vraćanja tužioca na rad zbog toga što je ispunio uslove za starosnu penziju, tuženi ponavlja žalbene razloge o kojima se izjasnio drugostepni sud, dajući obrazloženje koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić