U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Radenko Lazić, advokat iz ..., protiv tuženog STR „NIS“ iz Kragujevca, čiji je vlasnik BB iz ..., koga zastupa Milić Milić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3554/18 od 05.03.2019. godine, u sednici održanoj 02.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3554/18 od 05.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 819/17 od 25.07.2018. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 819/17 od 17.12.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 08.03.2017. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa pa je obavezan tuženi da tužilju vrati na rad na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime materijalne štete u visini izgubljene zarade za period od 08.03.2017. godine do 31.03.2018. godine isplati 293.390,71 dinara kao i 17.887,46 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate na napred navedeni iznos do 17.05.2018. godine i da joj isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 293.390,71 dinara počev od 18.05.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da za račun tužilje nadležnim fondovima za period od 09.03.2017. godine pa do njenog vraćanja na rad kod tuženog uplati pripadajuće doprinose za obavezno zdravstveno i penzijsko osiguranje obračunate na iznos izgubljene zarade iz stava 2. izreke presude od 293.390,71 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbačena je tužba tužilje u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad na mesto ..., kao nedozvoljena. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 141.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3554/18 od 05.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom, dopunjenim nakon otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 01.03.2017. godine, u periodu od 01.03.2017. godine do 08.03.2017. godine gde je obavljala poslove ... . Tužilja nije potpisala navedeni ugovor o radu, ali uz znanje i saglasnost tuženog stupila na rad 01.03.2017. godine, zbog čega ju je tuženi elektronskim putem prijavio na obavezno socijalno osiguranje. Rešenjem tuženog od 08.03.2017. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu od 01.03.2017. godine pozivom na sporazum o prestanku radnog odnosa od 08.03.2017. godine. U obrazloženju osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu je navedeno da su zaposleni i poslodavac 08.03.2017. godine zaključili sporazum o prestanku radnog odnosa kojim je određeno da zaposlenom radni odnos prestaje istog dana 08.03.2017. godine. Sporazum o prestanku radnog odnosa od 08.03.2017. godine potpisao je samo tuženi dok tužilja sporazum nije potpisala. Tuženi nije obavestio tužilju o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava u slučaju nezasposlenosti. Tužilja je odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja sa danom 08.03.2017. godine. Visina potraživanja tužilje je utvrđena veštačenjem.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi usvojili kao osnovan zahtev tužilje kada su utvrdili da je rešenja o otkazu ugovora o radu nezakonito, pozivom na član 177. Zakona o radu.

Revizijom se neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava. Članom 177. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa, propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog (stav 1). Naime, navedenom zakonskom odredbom je izričito propisan zahtev pisane forme sporazuma o prestanku radnog odnosa kao uslov njegove punovažnosti. Sporazum mora biti sačinjen u pisanoj formi u vidu jednog ili dva akta - pisani predlog zaposlenog i pisano prihvatanje tog predloga od strane poslodavca i obavezno potpisan kao volja dve strane da do prestanka radnog odnosa dođe. To praktično znači da se sporazum o prestanku radnog odnosa smatra zaključenim kada je, u prisustvu prethodno postignute usmene saglasnosti u pogledu njegove sadržine, napisan i potpisan od strane zaposlenog i poslodavca. Samim tim, suprotno navodima revizije, pređutno ili izričito usmeno saglašavanje sa sporazumom jedne od strana sporazuma ukoliko nije osnaženo formom koja je uslov njegove punovažnosti nema pravno dejstvo. Isto tako ni usmeno postignut sporazum zaposlenog i poslodavca o prestanku radnog odnosa ne može biti punovažan osnov za prestanak radnog odnosa zaposlenog po tom osnovu.

Imajući u vidu navedeno, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je rešenje kojim je otkazan ugovor o radu nezakonito. Tužilja nije potpisala tekst sporazuma, pa (iako je tekst sporazuma potpisan od strane tuženog), sporazum nije zaključen na način kako je to Zakonom (član 177. stav 1.) predviđeno i ne proizvodi pravno dejstvo prestanka radnog odnosa po tom osnovu.

Kod takvog stanja, pravilno je primenjen i član 191. stav 1. Zakona o radu, kada je obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, da naknadi tužilji štetu u vidu izgubljene zarade i da joj za istu uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Pri tom, navodi revizije kojima se ukazuje na postojanje zakonih razloga za otkaz tužilji ugovora o radu u smislu član 179. Zakona, bez uticaja su, jer nisu zakonski osnov donošenja osporenog rešenja pa time ni predmet ove pravne stavri.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić