Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... . Tužilac je 02.12.2015. godine, po nalogu svog neposrednog rukovodioca, vršio isključenje krajnjeg potrošača sa elektromreže na kući u naselju ... i taj posao je obavljao sa kolegom BB. Imao je propisanu radnu opremu: cipele, rukavice i šlem, koju koristi prilikom izvršavanja radnih zadataka. Brojilo na kome je vršio isključenje nalazilo se na fasadi kuće iznad stepeništa sa leve strane do ulaznih vrata. Stepenište je bilo suvo, ali nije bilo natkriveno, ni oštećeno. Kada je započeo radnju isključenja tužilac je stajao na stepeništu i nije morao da se propinje na prste, jer strujomer nije bio na velikoj visini, tako da je bio pristupačan za rad. U jednom trenutku, kada se odronilo parče stepenika na kome je tužilac stajao, tužilac je izgubio ravnotežu i pao unazad, dočekao se na desnu šaku, ustao je i završio započeti posao, ali je imao jak bol u predelu šake. Prilikom pada tužiocu je alat bio u ruci. Tužilac je sutradan došao na posao, ali kako mu je ruka bila blago pocrnela, otišao je kod lekara i nakon toga je bio na bolovanju. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ortopeda sledi da je tužilac prilikom pada zadobio prelom pete kosti doručja desne šake, koja se kvalifikuje kao teška telesna povreda, utvrđeni su intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha i stepen umanjenja životne aktivnosti kod tužioca.

Prvostepeni sud je na osnovu člana 80. stav 1. i člana 164. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i 2, člana 158, 173, 174. i 177. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tuženi zahtev tužioca, smatrajući da je tuženi odgovoran za nastalu štetu tužiocu.

Apelacioni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i primenom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao način povređivanja koji bi implicirao odgovornost poslodavca, odnosno nije dokazao osnov odgovornosti tužene, te da nema uzročno posledične veze između povređivanja tužioca i nastale štete i činjenja i propuštanja za koje bi bila odgovorna tužena, kao poslodavac, tim pre što tužilac, na kome je bio teret dokazivanja primenom člana 231. ZPP, nije dokazao da je za njegovu povredu odgovorna tužena, kao poslodavac po nekom od osnova odgovornosti propisanih odredabama Zakona o obligacionim odnosima.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno i zbog čega nema uslova za preinačenje pobijane presude.

Za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete u ovom slučaju ima se primeniti član 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), kojim je propisano, da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Iz ove zakonske odredbe proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov odgovornosti određuje se u zavisnosti od porekla štete. Za štetu zbog povrede zaposlenog na radu poslodavac može odgovarati i po osnovu krivice i po osnovu rizika, ako je povreda nastala nezavisno od opasne stvari ili opasne delatnosti, odgovara se po osnovu krivice, a ako je nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti, odgovara se po osnovu rizika. Kada se kao osnov odgovornosti uzima krivica, primenjuju se pravila o subjektivnoj odgovornosti, a kada se uzima u obzir rizik, primenjuju se pravila o objektivnoj odgovornosti. Kad je osnov odgovornosti rizik poslovanja, razlozi za isključenje odgovornosti su: krivica oštećenog, krivica trećeg lica i viša sila i oni su propisani članom 177. Zakona o obligacionim odnosima. Uslovi odgovornosti su: 1) da je zaposleni pretrpeo štetu; 2) da postoji uzročna veza između radnje poslodavca i štete i 3) da ne postoje razlozi za isključenje od odgovornosti poslodavca.

Prema članu 173. Zakona o obligacionim odnosima, šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog Zakona, da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Pojam i definicija, odnosno šta se smatra povredom na radu je predmet uređenja više propisa, pre svega Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o zdravstvenom osiguranju. Oba ova propisa na sličan način definišu povredu na radu, tako da se povredom na radu, smatra povreda osiguranika koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu koga je osiguran, prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenom položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma.

Tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... i 02.12.2015. godine je po nalogu svog neposrednog rukovodioca vršio isključenje krajnjeg potrošača sa elektromreže na kući u naselju ... . Kada je započeo radnju isključenja tužilac je stajao na stepeništu i nije morao da se propinje na prste, jer strujomer nije bio na velikoj visini, tako da je bio pristupačan za rad. U jednom trenutku, kada se odronilo parče stepenika na kome je tužilac stajao, tužilac je izgubio ravnotežu i pao unazad, dočekavši se na desnu šaku, kojom prilikom je zadobio prelom pete kosti doručja desne šake, koja se kvalifikuje kao teška telesna povreda. Iz navedenog sledi da je tužilac pretrpeo povredu na radu, jer je zadobio telesne povrede, kao posledicu nesreće na radu, na mestu na koje je došao u obavljanju svog posla, kao zaposleni kod tužene, kao poslodavca. Iz do sada utvrđenog činjeničnog stanja sledi da je izvesno da je povreda nastala u vezi sa opasnom stvari – stepeništem koje jeste opasna stvar. Činjenica je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, što tužena nije, ali po shvatanju revizijskog suda, to poslodavca ne oslobađa odgovornosti za nastalu štetu u vezi sa tom opasnom stvari, s obzirom da je tužilac bio upućen na mesto na kome se povredio i u vezi je sa opasnom stvari od strane poslodavca. Stoga, postoji osnov odgovornosti tužene, kao poslodavca u smislu člana 164. Zakona o radu, jer nastanak štete je u uzročnoj vezi sa procesom rada kod tužene kao poslodavca, s obzirom da je tužilac povređen u radnoj okolini, što jeste prostor u kojem se obavlja rad i koji uključuje radno mesto, radne uslove, radne postupke i odnose u procesu rada, zbog čega se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije pretrpeo povredu na radu.

S obzirom na to da je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava izveo pogrešan zaključa da se ne radi o povredi na radu, to nije cenio ostale navode žalbe tuženog, odnosno da li je povreda nastala krajnjom nepažnjom tužioca, istaknuti prigovor zastarelosti, sa kojih razloga je Vrhovni sud odlučio kao u izreci primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od ishoda spora, na osnovu člana 163. stav 4. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković