U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Ljiljana Simonović, advokat u ..., protiv tuženog „FALC EAST“ d.o.o. Knjaževac, koga zastupa Dušica Grba, advokat u ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 1843/2018 od 14.02.2019. godine, u sednici veća 04.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 1843/2018 od 14.02.2019. godine, i presuda Osnovnog suda u Knjaževcu broj P1 32/16 od 21.03.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Knjaževcu broj P1 32/16 od 21.03.2018. godine, je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj .. od 18.05.2016. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .. od 15.11.2006. godine sa aneksom I broj .. od 31.03.2011. godine i aneksom II broj .. od 29.03.2012. godine, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad na iste ili druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima u roku od osam dana. Drugim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 142.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate u roku od 8 dana.

Apelacioni sud u Nišu je presudom broj Gž1 1843/2018 od 14.02.2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i obavljao je poslove manipulanta, po ugovoru o radu od 15.11.2006. godine sa aneksom I od 31.03.2011. i aneksom II od 29.03.2012. godine. Tužiocu je 22.04.2016. godine dostavljeno upozorenje na postojanje razloga za otkaz govora o radu zbog nepoštovanja radne discipline iz člana 197. stav 3. tačka 5. i 8. Zakona o radu na koje se tužilac izjasnio 27.04.2016. godine i osporio navode tužeog. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, tuženi je doneo 18.05.1016. godine. Utvrđeno je da je otkaz ugovora o radu dat, jer je tužocu stavljeno na teret da je učinio težu povredu radne discipline zato što je neutvrđenog dana i na neutvrđen način prisvojio pokretnu stvar poslodavca i to delove nedovršene obuće marke „Voile Blanche i Moschino“ iz proizvodnog programa što je otkrila služba obezbeđenja 20.04.2016. godine prilikom vanrednog pretresa ormanića-kasete radnika u novom pogonu, kojom prilikom su delovi obuće pronađeni u njegovoj kaseti. U rešenju je navedeno da u radnjama tužioca postoji obeležje krivičnog dela pronevere iz člana 364. KZ RS, ali da osnov za otkaz i procedura nisu uslovljeni podnošenjem krivične prijave, pa je otkaz dat na osnovu člana 179. stav 3. tačka 5. Zakona o radu i po osnovu člana 179. stav 3. tačka 8. istog Zakona, a zbog nepoštovanja radne discipline zbog čega ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Utvrđeno je da za odlaganje i smeštaj garderobe radnika tuženog postoji prostorija – garderoba u kojoj se nalazi ormanići sa imenima i prezimenima zaposlenih. U toj prostoriji bio je ormanić sa tužiočevim imenom i prezimenom (u kojoj su pronađeni delovi obuće). Međutim tužilac nije koristio taj ormanić, nego je koristio ormanić koji se nalazio u proizvodnji. Tužiočev ormanić u garderobi je bio zaključan katancem, a ormanić je koristio neko drugi. Tužilac i pojedini radnici su više puta opominjani od strane tuženog da prestanu sa korišćenjem ormanića u proizvodnji i da koriste ormaniće u garderobi, ali se tužilac oglušio o te opomene i nastavio je sa korišćenjem ormanića u proizvodnji.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da je osnovan tužbeni zahtev tužioca, jer tuženi u upozorenju i rešenju o otkazu ugovora o radu nije naveo konkretne činjenice i dokaze koji ukazuju na sticanje uslova za otkaz i dokaze na kojima se te činjenice zasnivaju kao i vreme, mesto i način izvršenja povreda stavljenih tužiocu na teret kako bi se mogle identifikovati, već samo uopštene kvalifikacije da u radnjama tužioca postoji obeležje krivičnog dela pronevere i da je tužilac pokazao nepoštovanje radne discipline zbog čega ne može da nastavi rad kod poslodavca. Zaključili su da tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povrede radne discipline koja mu je stavljena na teret, jer je teret dokazivanja činjenice da je tužilac prisvojio par patika iz asortimana poslodavca, bio na strani tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da tuženi osnovano u reviziji navodi da nižestepeni sudovi nisu potpuno utvrdili činjenično stanje, zbog čega se ne može ispitati pravilnost primena meterijalnog prava. Nisu utvrđene činjenice relevantne za ocenu odgovornosti tužioca za učinjenu težu povredu radne discipline koja mu je stavljena na teret (član 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu), a koja se tiču toga u kom vremenskom periodu je tužilac odbijao da postupi po naredbi poslodavca i da prestane da koristi ormanić u proizvodnji i počne da koristi ormanić u garderobi na kome se nalazilo njegovo ime i prezime. Nije utvrđena činjenica da li je poslodavac tužiocu predao ključ od ormanića u garderobi. Koje je radnje preduzimao tužilac u cilju da sazna ko koristi ormanić sa njegovim imenom, da li je ukazivao na činjenicu da neko drugi koristi ormanić sa njegovim imenom u onim situacijama kada su ga pretpostavljeni opominjali da ne koristi ormanić u proizvodnji već ovaj sporni u garderobi . Nije ključna činjenica za rešenje ovog radnog spora to što u upozorenju i obrazloženju rešenja o otkazu nije tačno utvrđen i naveden datum kada su sporni delovi obuće stavljeni u ormanić na kome se nalazi ime tužioca, već je bitno kada su ti delovi obuće otkriveni od strane Službe za obezbeđenje, a što nije sporno. Zato se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da iz osporenog rešenja nije moguće identifikovati ni jednu od povreda radnih obaveza iz razloga što u rešenju nije navedeno ni mesto, ni vreme ni način izvršenja ovih povreda. Bitno je da se utvrdi ko je imao ključ od sporog ormanića i ko ga je koristio, te ko je imao rezervni ključ od njega, te da li u ovoj prostoriji postoji video kamere i da li je Obezbeđenje pratilo kretanje radnika u toj prostoriji radi utvrđenja ko koristi ormaniće. Kako je i u upozorenju i rešenju o otkazu ugovora o radu kao otkazni razlog navedeno nepoštovanje radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, potrebno je da nižestepeni sudovi utvrde da li je tužilac izvršio ovu povredu, a radi ocene zakonitosti pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu.

Drugostepeni sud nije sankcionisao propust prvostepenog suda – bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku zbog pogrešne primene člana 308. i 314. Zakona o parničnom postupku. Naime, punomoćnik tužene nije pristupila na pripremno ročište (opravdala je razlog) koje je održano u njenom odsustvu te je određeno koji će se dokazi izvesti. Na ročištu za glavnu raspravu tuženi je predložio izvođenje dokaza, ali je prvostepeni sud te dokaze odbio jer je ocenio da je nastupila prekluzija mogućnosti predlaganja dokaza. Punomoćnik tuženog je dostavila potvrdu „Niš Ekspresa“ a.d. Niš broj 45/11-16 od 03.10.2016. godine kojim je dokazala svoju prethodnu izjavu da je putujući na pripremno ročište 16.08.2016. godine, autobusom ovog prevoznika bila zadržana na putu 76 minuta jer je pukao pneumatik, te da zbog toga nije pristupila na pripremno ročište. U ovakvoj situaciji prvostepeni sud je trebao da prihvati dokazne predloge tuženog bez obzira što ovi dokazni predlozi nisu predloženi u odgovoru na tužbu, jer je članom 308. ZPP propisano da je stranka dužna da najkasnije na pripremnom ročištu (odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije obavezno) iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da predloži dokaze kojima se potvrđuju iznete činjenice, da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protiv stranke, kao i da predloži vremenski okvir za sprovođenje postupka. U situaciji kada je punomoćnik tužene dostavila pismeno opravdanje zbog propuštanja pripremnog ročišta, prvostepeni sud je trebao da prihvati dokazne predloge na osnovu člana 314. ZPP. Naime, bez obzira što je prvostepeni sud na ročištu 28.09.2016. godine odbio dokazni predlog tuženog, nakon dostavljanja opravdanja od strane punomoćnika tuženog uz podnesak od 26.10.2016. godine, imao je mogućnosti da svoje rešenje stavi van snage i odredi izvođenje dokaza, a radi rasvetljavanja spornih činjenica u ovoj parnici iz radnog odnosa. Tužena je predložila saslušanje (između ostalih) i BB, šefa obezbeđenja. Bilo bi potrebno da se ovaj svedok izjasni na okolnosti ko je držao rezervne ključeve od ormanića i ko je koristio ormanić u kome su pronađeni sporni delovi obuće iz proizvodne linije tuženog.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić