Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Igor Lončar, advokat iz ..., protiv tuženog „BB”, DOO ..., čiji je punomoćnik Marko Repić, advokat iz ..., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 698/18 od 07.09.2018. godine, u sednici održanoj 16.10.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 698/18 od 07.09.2018. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1868/2017 od 22.01.2018. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.09.2013. godine do 31.12.2014. godine. Obavezan je tuženi da tužiocu za period od 01.09.2013. godine do 31.12.2014. godine, na ime razlike isplaćene i pripadajuće zarade, po osnovu prekovremenog rada, po osnovu rada u vreme praznika i na ime putnih troškova, plati iznose bliže određene u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos; obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2013. i 2014. godinu plati iznose bliže određene u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da za tužioca uplati poreze i doprinose za obavezno penzijsko-invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 01.09.2013. godine sa kamatom koja se obračunava na javne prihode. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka plati 109.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos na ime parničnih troškova od 22.01.2018. godine kao dana presuđenja do dana izvršnosti presude, odbijen. Usvojen je zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksa.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 698/18 od 07.09.2018. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1868/17 od 22.01.2018. godine u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01. septembra 2013. godine do 31. decembra 2014. godine, da se obaveže tuženi da tužiocu za period od 01.09.2013. godine do 31.12.2014. godine plati na ime razlike isplaćene i pripadajuće zarade, zarade po osnovu prekovremenog rada, zarade po osnovu rada u vreme praznika i na ime putnih troškova pojedinačne iznose bliže određen u izreci presude, kao i da tužiocu na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2013. i 2014. godinu, plati iznose bliže određene u izreci presude, da se obaveže tuženi da za tužioca uplati poreze i doprinose za obavezno penzijsko-invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 01.09.2013. godine sa kamatom koja se obračunava na javne prihode, te zahtev tužioca za naknadu troškova postupka od 109.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 149.250,00 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 30.08.2012. godine zaključio sa tuženim ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, kao lice na usavršavanju – specijalizaciji, radi obavljanja poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja, kojim je ugovoreno da stručno usavršavanje – specijalizacija traje do devet meseci počev od 03.09.2012. godine, te da je tužilac dužan da stupi na usavršavanje – specijalizaciju 03.09.2012. godine. Tužilac je sa tuženim 18.12.2012. godine zaključio drugi ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju kojim je utvrđeno stručno usavršavanje u trajanju do devet meseci počev od 18.12.2012. godine, te da je tužilac dužan da stupi na usavršavanje – specijalizaciju 18.12.2012. godine. Potom je zaključen treći ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju 01.09.2013. godine, kojim je ugovoreno trajanje stručnog usavršavanja – specijalizacije do devet meseci počev od 01.09.2013. godine, da bi potom bio zaključen četvrti ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju 30.05.2014. godine kojim je ugovoreno trajanje stručnog usavršavanja – specijalizacije do devet meseci, počev od 01.06.2014. godine.Tužilac je zaključio 29.12.2014. godine ugovor o radu na određeno vreme za obavljanje poslova službenika obezbeđenja – smenski, kojim je ugovoreno da tužilac zasniva radni odnos kod tuženog poslodavca 01.01.2015. godine na određeno vreme u trajanju do tri meseca. Posle je tužilac zaključio još tri ugovora o radu na određeno vreme i to 19.03.2015. godine, 26.06.2015. godine i 16.09.2015. godine, a ovim ugovorima takođe je zasnovan radni odnos u trajanju do tri meseca za obavljanje istih poslova. Rešenjem tuženog od 11.12.2015. godine, utvrđeno je da je tužiocu prestao radni odnos na određeno vreme sa danom 31.12.2015. godine, zbog proteka roka na koji je ugovor o radu zaključen. Pravilnikom o radu tuženog od 23.01.2013. godine, sistematizovano je radno mesto službenik obezbeđenja, a Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 08.09.2014. godine, takođe je sistematizovano radno mesto službenik obezbeđenja i u oba pravilnika nije naveden broj potrebnih izvršilaca, s tim što su u oba pravilnika kao uslovi za obavljanje posla, između ostalog navedeni da je službenik obezbeđenja uspešno završio stručno usavršavanje i osposobljavanje – prema posebnom programu koji donosi poslodavac. Odlukom o obavezanom stručnom osposobljavanju i usavršavanju od 01.08.2008. godine, ustanovljeno je stručno osposobljavanje i usavršavanje za sve kandidate za obavljanje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja na način i u trajanju predviđenim nastavnim planom i programom stručnog osposobljavanja i usavršavanja, a Odlukom o izmeni i dopuni odluke o obaveznom stručnom osposobljavanju i usavršavanju od 01.08.2008. godine, koja je doneta 12.04.2011. godine, određeno je da ostaje na snazi odredba odluke kojom se ustanovljava stručno osposobljavanje i usavršavanje za sve kandidate za obavljanje poslova fizičko- tehničkog obezbeđenja u BB DOO, na način predviđenim nastavnim planom i programom stručnog osposobljavanja i usavršavanja u trajanju do devet meseci, te da ova odluka stupa na snagu u roku od deset dana od dana donošenja. Sastavni deo odluke je nastavni plan i program stručnog osposobljavanja i usavršavanja za poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja. Tužilac je kod tuženog do 31.12.2014. godine bio radno angažovan na osnovu ugovora o stručnom osposobljavanju, s tim što je od 11.09.2012. godine radio u smenama po principu 12-24-12-48 prema sačinjenom rasporedu rada. Tužilac je od mesta stanovanja do mesta rada bio udaljen pet kilometara. U evidencionim kartonima stručnog osposobljavanja i usavršavanja navedena su mišljenja mentora prema kojima tužilac nije savladao potrebna znanja i sposobnosti, te mu je uz njegovu saglasnost produžavano stručno usavršavanje. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je visina potraživanja tužioca na ime razlike zarade, utvrđene zarade za prekovremeni rad i rad u dane praznika, kao i naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada i naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i zaključio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.09.2013. godine do 31.12.2014. godine, te je obavezao tuženog da tužiocu plati neisplaćena potraživanja iz radnog odnosa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju nije osnov za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u smislu člana 32. Zakona o radu, a takođe nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. Zakona o radu, jer je tužilac obavljao rad van radnog odnosa, imajući u vidu da je reč o stručnom osposobljavanju i da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je prilikom zaključivanja više ugovora o stručnom osposobljavanju tuženi kao poslodavac izvršio zloupotrebu prava na štetu tužioca.

U konkretnom slučaju, tužilac je bio na radu kod tuženog na osnovu ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju koji je zaključen 30.08.2012. godine u trajanju do devet meseci, počev od 03.09.2012. godine radi stručnog usavršavanja i sticanja posebnih znanja i sposobnosti za rad na poslovima fizičko-tehničkog obezbeđenja za vreme utvrđeno nastavnim planom. Međutim, posle ovog ugovora, tuženi poslodavac je sa tužiocem zaključio još tri ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju (18.12.2012. godine, 01.09.2013. godine i 30.05.2014. godine) u kojima je navedeno da se stručno osposobljavanje utvrđuje do devet meseci. Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, u članu 201. stav 1. tačka 1. propisuje da ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju poslodavac može da zaključi sa nezaposlenim licem, radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja stručnog ispita, kad je to zakonom, odnosno pravilnikom predviđeno kao poseban uslov za samostalan rad u struci, a članom 47. stav 1. istog zakona, propisano je da poslodavac može da zasnuje radni odnos sa licem koji prvi put zasniva radni odnos, u svojstvu pripravnika, za zanimanje za koje je to lice steklo određenu vrstu i stepen stručne spreme, ako je to uslov za rad na određenim poslovima utvrđeno zakonom ili pravilnikom. Period stručnog usavršavanja nije izričito propisan Zakonom o radu, već se utvrđuje programom stručnog usavršavanja i vreme potrebno za stručno usavršavanje mora da bude vremenski ograničeno. U tom smislu direktor tuženog doneo je Odluku o izmeni i dopuni odluke o obaveznom stručnom osposobljavanju i usavršavanju 12.04.2011. godine, kojom je određeno, između ostalog, da ostaje na snazi odredba odluke kojom se ustanovljava stručno osposobljavanje i usavršavanje za sve kandidate za obavljanje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja kod tuženog, na način predviđenim nastavnim planom i programom stručnog osposobljavanja i usavršavanja u trajanju do devet meseci.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kako Zakon o radu nije u članu 201. propisao vreme potrebno za stručno osposobljavanje, u tom slučaju se shodno primenjuju odredbe člana 47. stav 3. Zakona o radu, kojim je propisano da pripravnički staž traje najduže godinu dana, ako zakonom nije drukčije određeno. Cilj stručnog osposobljavanja je da se licu koje nema iskustvo u obavljanju određenog posla, konkretno tužilac nije imao iskustva u obavljanju poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja, omogući da u određenom periodu, čije trajanje mora da bude ograničeno razumnim rokom, stekne potrebna znanja i veštine. Ukoliko bi poslodavac zaključivao više ugovora ove vrste, na taj način može da vrši zloupotrebu prava u tom smislu što zaposleni nema regulisan radno-pravni status, jer nije u radnom odnosu, a faktički u dužem vremenskom periodu obavlja poslove koji su sistematizovani Pravilnikom o radu i koji su iz delatnosti poslodavca. Drugostepeni sud se nije izjasnio o pravnom dejstvu tri ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju od 18.12.2012, 01.09.2013. i 30.05.2014. godine, koje je tužilac zaključio pre zaključenja ugovora o radu na određeno vreme, već je dao paušalnu ocenu da ovim ugovorima tuženi nije zloupotrebio zakon. Tužilac je u svojoj izjavi naveo da je faktički njegova obuka trajala sedam dana, a obavljao je poslove službenika obezbeđenja sa radom u smenama i to u vreme kada je imao zaključene ugovore o stručnom osposobljavanju i usavršavanju. Osim toga, nejasno je zbog čega tuženi tužioca radno angažuje ukoliko u periodu do devet meseci nije završio obuku na poslovima koje je obavljao, te da prema mišljenju mentora nije savladao potrebna znanja i sposobnosti.

Kako drugostepeni sud ove okolnosti nije cenio, u ponovnom postupku će imati u vidu primedbe koje su iznete u ovom rešenju i na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primeniti materijalno pravo.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić