Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4987/22 od 26.01.2023. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Somboru P1 362/21 od 05.08.2022. godine, tako što su odbijeni tužbeni zahtevi za obavezivanje tužene da tužiocima isplati navedene iznose kao u izreci prvostepene presude i zahtev da tužiljama na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 247.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i obavezani tužici da solidarno isplate tuženoj na ime troškova parničnog postupka iznos od 24.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2., a u vezi člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. a u vezi člana 3. stav 1. i 197. stav 2. ZPP pred drugostepenim sudom, da kod odbijanja primarnog tužbenog zahteva nije odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu za isplatu razlike između isplaćene i minimalne zarade, ne dovodi se u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene i to tužilje AA i BB na radnom mestu ..., za koje im je utvrđen koeficijent za obračun plate od 6,30, tužilac VV na radnom mestu ..., za koje mu je utvrđen koeficijent za obračun plate od 7,82 i tužilja GG na radnom mestu ..., za koja joj je utvrđen koeficijent za obračun plate od 6,30 i 6,83. U spornom periodu tužena je tužiocima obračunavala i isplaćivala platu, tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila sa koeficijentom radnog mesta, te kako im je osnovna plata bila niža od minimalne zarade, vršila doplatu do visine minimalne zarade za pun fond sati i posle toga obračunavala minuli rad. Tužiocima u spornom periodu je isplataćivana plata u visini minimalne zarade, osim u aprilu i maju 2020. godine kada je tužiljama AA, BB i GG, a tužiocu VV u novembru 2019. godine, isplaćena plata u nešto višem iznosu od minimalne zarade. Visina predmetnih naknada utvrđena je na osnovu ekonomsko-finansijskog veštačenja u tri varijante i to u prvoj varijanti prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora za 2008. godinu, u drugoj varijanti prema parametrima propisanim važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i u trećoj varijanti prema uvećanju koeficijenta na dan 19.07.2001. godine. Tužioci su tužbini zahtev opredelili prema drugoj varijanti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, zato što u minimalnoj zaradi nije sadržana naknada troškova koji su predmet spora u ovoj parnici, te im kroz isplatu minimalne zarade nisu isplaćene predmetne naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu navedenih naknada, jer je zaključio da su primanja po osnovu naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa da ne postoji osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilaca sadržan u opštem, niti u posebnim propisima. a da to što je tužiocima u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada je bez uticaja na drugačiju odluku.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18 – autentično tumačenje), propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Prema tome, kako se na tuženu primenjuju propisi o javnim službama, to se po oceni Vrhovnog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tužene primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni sud nalazi da je tužiocima iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužiocima isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nemaju pravo na naknadu koju potražuju postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Pri tome, kako se odbija kao neosnovana revizija tužilaca, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu u smislu člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić