Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marko Milovanović, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa Slobodan Damnjanović, advokat u ..., kancelarija u ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, uplate doprinosa i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3565/17 od 26.04.2018. godine, u sednici veća 08.05.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3565/17 od 26.04.2018. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P1 1810/11 od 16.05.2017. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke, ispravljena rešenjem P1 1810/11 od 03.07.2017. godine, i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom broj P1 1810/11 od 16.05.2017. godine, ispravljenom rešenjem P1 1810/11 od 03.07.2017. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je poništio rešenje tuženog od 14.01.2011. godine pod brojem ../../.. kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Drugim stavom izreke je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad u roku od osam dana. Trećim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljenih zarada u periodu od 14.01.2011. godine do 30.11.2016. godine plati ukupan iznos od 5.073.934,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom iskazanom po mesecima na svaki pojedinačni mesečni iznos bliže označen u izreci. Četvrtim stavom izreke je obavezan tuženi da na ime tužioca na iznose izgubljene zarade iz trećeg stava izreke u korist Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala ..., plati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje i za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Petim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime jubilarne nagrade plati iznos od 226.431,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.04.2012. godine i šestim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati ukupan iznos od 530.165,00 dinara, sve u roku od osam dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž1 3565/17 od 26.04.2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu prvostepenog suda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke koja je ispravljena rešenjem od 03.07.2017. godine. Odbio je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova nastalih u drugostepenom postupku.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda blagovremenu reviziju je izjavio tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tuženog na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), jer je tužba u ovoj parnici podneta 11.04.2011. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 1982. godine, da je najpre obavljao poslove portira, a nakon toga referenta službe obezbeđenja i da je tuženi doneo osporeno rešenje 14.01.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da nije obišao objekte poslodavca i to 20.08.2010. godine, 17.09.2010. godine, 23.10.2010. godine, 31.10.2010. godine i 28.11.2010. godine, sa bliže označenim vremenom i konkretnim mestom-prostorija poslodavca i što je 20.08.2010. godine, 17.09.2010. godine, 25.09.2010. godine, 23.10.2010. godine, 31.10.2010. godine i 28.11.2010. godine iz poslovnog objekta poslodavca na drugom spratu iz prostorije predviđene za čuvanje predmeta poslodavca namenjenih za reprezentaciju, neovlašćeno bez odobrenja i bez znanja nadležnog rukovodioca, iznosio predmete namenjene za reprezentaciju, radi pribavljanja imovinske koristi, čime je učinio povredu radne obaveze. Tuženi je tužiocu dostavio upozorenje 30.12.2010. godine koje nije potpisao direktor tuženog, već zamenik direktora VV, a rešenje o otkazu ugovora o radu je potpisao direktor tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da rešenje o otkazu ugovora o radu nije zakonito zato što upozorenje na razloge za otkaz ugovora o radu od 30.12.2010. godine nije potpisao direktor tuženog već njegov zamenik bez pismenog ovlašćenja direktora.

Osnovano se u reviziji navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se odredba člana 192. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13) ne odnosi na upozorenje (član 180. stav 1. i 2.), jer upozorenje nije akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama i odgovornostima zaposlenih, već je to rešenje o otkazu ugovora o radu, a koje je potpisao direktor.

Pošavši od pogrešne primene materijalnog prava da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito jer je upozorenje potpisao zamenik direktora bez pismenog ovlašćenja direktora, nižestepeni sudovi se nisu bavili ocenom zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu sa aspekta da li je tužilac odgovoran za povrede radne obaveze i discipline koje su mu stavljene na teret, zbog čega je činjenično stanje ostalo neutvrđeno, koje će propuste otkloniti u nastavku postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić