U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog Akcionarskog društva za saobraćajnu delatnost „Niš ekspres“ iz Niša, čiji je punomoćnik Vesna Lojpur Stojmenović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2052/20 od 01.09.2020. godine, na sednici održanoj 24.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2052/20 od 01.09.2020. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu, presudom P1 1499/19 od 12.12.2019. godine, poništio je kao nezakonito rešenje tuženog broj .. od 18.09.2014. godine, kojim je tužiocu otkazan radni odnos (stav prvi izreke). Obavezao je tuženog da isplati tužiocu na ime naknade štete umesto vraćanja na rad iznos od 125.780,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12.12.2019. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke). Obavezao je tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 186.459,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav treći izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 2052/20 od 01.09.2020. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1499/19 od 12.12.2019. godine (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi (stav drugi izreke). Odbio je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi (stav treći izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/18 i 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP. Revizija je izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP. Međutim, zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka revizija se ne može izjaviti, s obzirom na to da ista nije propisana kao razlog za izjavljivanje revizije odredbama člana 407. stav 1. tačka 1. – 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od 07.06.2010. godine bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu glavnog dispečera u Poslovnici u ... . Tužiocu je osporenim rešenjem od 16.09.2014. godine prestao radni odnos otkazom ugovora o radu, jer je učinio povredu radne obaveze na način što je 15.08.2014. godine prekoračio granice svojih ovlašćenja na radnom mestu glavnog dispečera, tako što je pošiljaocu pošiljke bez pratioca naplatio iznos od 300,00 dinara na ime slanja pošiljke, iako naplata usluge prevoza pošiljke bez pratioca nije predviđena opisom poslova za njegovo radno mesto i što je istog dana, radeći kao glavni dispečer na BAS-u u ..., pošiljaocu pošiljke bez pratioca naplatio iznos od 300,00 dinara kao naknadu za predstojeću uslugu slanja pošiljke bez pratioca, iako je prema važećem cenovniku za pošiljke za navedenu pošiljku pošiljaocu trebao biti naplaćen iznos od 100,00 dinara, te je na navedeni način protivpravno stekao imovinsku korist u iznosu od 100,00 dinara, s tim da je i vozaču koji je prevezao pošiljku omogućio sticanje protivpravne imovinske koristi u iznosu od 100,00 dinara. Donošenju osporenog rešenja je prethodilo upozorenje tuženog, koje je uručeno tužiocu 01.09.2014. godine, zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona o radu, člana 6. stav 1. tačka 10. i stav 4. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i člana 19. tačka 1. i 7. Ugovora o radu. Tužilac se 08.09.2014. godine izjasnio na upozorenje. Utvrđeno je da je 15.08.2014. godine svedok BB došla na autobusku stanicu u ... oko 04,45 časova, u nameri da pošalje knjigu autobusom u ... svojoj kćerki, te kako vozač nije hteo da primi njenu pošiljku, jer nije išao direktno u ..., svedok se obratila glavnom dispečeru AA, tužiocu, koji je rekao da knjigu donese za naredni polazak za ... u 07,05 časova, što svedoku nije odgovaralo, pa je tužilac pozvao vozača koji je vozio autobus za ... u 07,05 i koji je prihvatio da preuzme pošiljku i dao je svedoku službeni mobilni telefon dispečera. Svedok BB je nakon što je dispečer rekao da usluga slanja pošiljke bez pošiljaoca košta 100,00 dinara, predala pošiljku i dala mu 200,00 dinara i to 100,00 dinara za pošiljku i 100,00 dinara za vozača i posle toga je izvadila samoinicijativno još 100,00 dinara i dala tužiocu kao čast da popije piće, zbog njegove ljubaznosti i namere da joj pomogne. Tužilac je predao knjigu vozaču VV i rekao mu da zalepi nalepnicu na pošiljku i da je preda kćerki BB u ... . Kada je kćerka BB došla da preuzme knjigu, vozač joj je tražio da plati za poslatu knjigu, te se ona pobunila i preuzela knjigu. Nakon što je kćerka obavestila da joj vozač traži dodatni novac za slanje knjige, BB je poslala poruku na službeni broj koji joj je dao tužilac. U tom momentu tužilac je bio na godišnjem odmoru i poruke su primile njegove kolege, te su BB pozvali 18.08.2014. godine iz poslovnice „Niš ekspresa“ u ... da dođe u poslovnicu, gde je ona dala pismenu izjavu u vezi spornog događaja. Spornu izjavu je potpisala i ista je trebala da bude upućena vozaču, a ne tužiocu koji je bio korektan prema svedoku.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je primenjeno materijalno pravo, kada je poništeno kao nezakonito osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu i obavezan tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete umesto vraćanja na rad iznos od 125.768,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) je propisano da, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja.

Odredbom člana 6. stav 1. tačka 10. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog od 30.07.2014. godine predviđena je povreda radne obaveze i to: neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza. Pod nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza smatra se naročito naplata putniku koji sa sebom nosi prtljag ili pošiljaocu pošiljke bez pratioca većeg novčanog iznosa od onog koji je predviđen za naplatu odgovarajuće prtljažne karte, odnosno odgovarajuće prtljažne nalepnice, kao i svaka druga zloupotreba u vezi sa prevozom prtljaga i pošiljke bez pratioca. Stavom 4. istog člana, zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja. Zloupotreba položaja postoji kada zaposleni obavlja poslove protivno cilju zbog kojeg se vrši, ili iste obavlja tako da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, ili da drugom nanese štetu. Prekoračenje ovlašćenja postoji kad zaposleni obavljajući poverene poslove prekorači granice ovlašćenja. Odredbom člana 19. stav 1. tačka 1. Ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka, predviđeno je da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zbog učinjenih povreda radnih obaveza i to: 1) neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, a tačkom 7) zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja.

U sporu iz radnog odnosa, sud zakonitost rešenja ceni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja.

Prema oceni ovog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije dokazao da je tužilac za slanje pošiljke bez pratioca, pošiljaocu BB umesto 100,00 dinara naplatio 300,00 dinara, a kod činjenice da je tužilac tvrdio da je BB samoinicijativno dala tužiocu 300,00 dinara, umesto 100,00 dinara, što je imenovana i potvrdila u ponovnom iskazu datom pred sudom, te da se ne može smatrati da je tužilac prekoračio granice svojih ovlašćenja, iako prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog u opis poslova glavnog dispečera ne spada primanje pošiljaka, a tužilac je dužan prema tehnološkom postupku za rad glavnog dispečera ili šalterskog radnika u kancelariji, da se prema putnicima ophodi sa poštovanjem i uvažavanjem, te je za vreme praćenja polaska dužan da obrati pažnju i na prijem putnika od strane voznog osoblja i u slučaju potrebe reaguje, kao i da putnicima ispred autobusa pruži adekvatnu informaciju i organizuje ulazak putnika u autobus, te je bio dužan i da pomogne svedoku BB, koja je insistirala da joj tužilac pomogne, što je sama i izjavila, da preuzme pošiljku i u svojoj izjavi navela da je bila zadovoljna time što joj je dispečer izašao u susret. Dalje, da je teret dokazivanja činjenice da je tužilac od nje tražio iznos od 300,00 dinara bio na tuženom, a tuženi ovu činjenicu nije dokazao u smislu člana 231. ZPP.

Dakle, kod utvrđenja da je svedok BB insistirala da joj kritičnom prilikom tužilac pomogne i tužilac kao dispečer izašao u susret, to nema povreda radnih obaveza koje su tužiocu stavljene na teret osporenim rešenjem.

Naime, krivica je osnov odgovornosti u slučaju povrede radne obaveze. Svaki stepen krivice nije dovoljan razlog za prestanak radnog odnosa. Za odgovornost tužioca kao zaposlenog odlučno je postojanje umišljaja ili krajnje (grube) nepažnje. U konkretnoj situaciji kod utvrđenog činjeničnog stanja, proizilazi da toga nije bilo, kao subjektivnog uslova za postojanje punovažnog otkaza ugovora o radu, a pri tom ni štetnih posledica, niti bilo kog objektivnog uslova.

Pravilna je i odluka o naknadi štete u visini četiri neto zarade, doneta na osnovu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu, s obzirom na radni staž tužioca kod tuženog od četiri godine i ostvarenu zaradu tužioca kod tuženog za mesec avgust 2014. godine u iznosu od 31.442,00 dinara.

Troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju, na osnovu odredbe člana 154. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 414. stav 1. i 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić