Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2470/21 od 23.06.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena, u delu stava prvog i drugog izreke, koji se odnosi na naknadu štete tužiocima zbog manje isplaćene zarade za period od januara 2014. zaključno sa januarom 2015. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i doprinosima po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog i drugog izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za mesec decembar 2013. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i doprinosima po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, potrebe da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Tužioci nisu podneli odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U drugom stavu istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), imajući u vidu različite odluke nižestepenih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) - u daljem tekstu ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu u Privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. (inače osnivaču društva „Kolubara Metal“), koje statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP “Elektroprivreda Srbije“ Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene iz Ogranka „Kolubara Metal“ opšte akte poslodavca prethodnika (Kolektivni ugovor od 27.07.2012. godine) još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine. Nakon statusne promene, tuženi poslodavac sledbenik nije utvrđivao jedinstvenu cenu radnog časa za sve zaposlene, već posebnu cenu radnog časa za Ogranak „Kolubara Metal“ dok nije donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta Ogranak „Kolubara Metal“ kojim su radna mesta u tom ogranku vrednovana istim koeficijentima za obračun zarada kao i u ostalim ograncima koji posluju u sastavu tuženog, a zatim u februaru mesecu 2015. godine jedinstveno utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog stupanjem na snagu novog Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. U periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, vrednost radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ utvrđivana je za svaki mesec na osnovu sporazuma zaključenih između direktora tuženog poslodavca sledbenika i Sindikalne organizacije „Kolubara“ čiji je član Sindikalna organizacija „Kolubara Metal“, odnosno između direktora tuženog i Sindikalne organizacije „Kolubara Metal“. Tužioci na ime naknade štete potražuju pojedinačne mesečne iznose koji predstavljaju razliku između zarade koju su ostvarivali kao zaposleni u privrednom društvu „Kolubara Metal“ za mesec decembar 2013. godine, a zatim u Ogranku „Kolubara Metal“ u periodu od januara 2014. do januara 2015. godine u odnosu na zaradu zaposlenih u drugim ograncima RB „Kolubara“.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i citiranih odredbi čl. 32. i 33. Kolektivnog ugovora PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci broj 11733 od 27.02.2012. godine, prvostepeni sud je zaključio, da tužioci imaju pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za mesec decembar 2013. godine i za period od januara 2014. zaključno sa januarom 2015. godine. Ovo stoga što je tužiocima preuzetim iz PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci, zarada obračunavana i isplaćivana prema vrednosti radnog sata koja je manja od vrednost radnog sata kod osnivača. Prvostepeni sud navodi da je ovakav obračun vršen suprotno odredbama Kolektivnog ugovora PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci, prema kojima se vrednost radnog časa kao element za obračun zarade utvrđuje u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad kod osnivača RB „Kolubara“. Prvostepeni sud smatra da je određivanje vrednosti radnog časa zaposlenima u „Kolubara metalu“ u nižem iznosu u odnosu na ostale zaposlene imalo za posledicu različitu osnovnu zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti, da se tako određena vrednost radnog časa ne može pravdati lošim poslovnim rezultatima poslodavca, te je s pozivom na odredbe čl. 105, 106. i 107. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tuženi RB „Kolubara“ kao poslodavac sledbenik nakon statusne promene u skladu sa članom 33. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“ nije imao ovlašćenje da sporazumno ugovara manju cenu rada, nego samo veću. Okolnost da je prethodni poslodavac „Kolubara metal“ pre statusne promene ugovarao manju vrednost radnog časa, ne predstavlja izvinjavajuću okolnost zbog koje je poslodavac sledbenik mogao da postupa na isti način. Drugostepeni sud smatra da je poslodavac sledbenik, u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Zaključuje da su bez opravdanog razloga zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene, zbog čega tužioci imaju pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period.

Pobijanom drugostepenom presudom u delu koji se ne osporava podnetom revizijom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužilaca na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za mesec decembar 2013. godini, sa obrazoženjem da je poslodavac prethodnik „Kolubara Metal“ d.o.o. imao ovlašćenje da za celu 2013. godinu u kojoj je poslovao kao samostalno privredno društvo izvrši obračun i isplatu zarade na način propisan odredbama člana 33. st. 2. i 3. Kolektivnog ugovora.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora PD „Kolubara metal“ predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku pa oni proizvode pravno dejstvo.

U pobijanoj drugostepenoj presudi sud zaključuje da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Neprihvatljivo je stanovište iz pobijane presude da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužioci i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili tužiocima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za period od januara 2014. zaključno sa januarom 2015. godine.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka sadržana u trećem stavu izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u ukupnom iznosu od 27.500,00 dinara, i to za: sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić