Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Pozivanje tužioca-protivtuženog u reviziji da pobijana presuda ne sadrži bitne razloge o svim relevatnim pravnim i činjeničnim pitanjima ukazuje na bitnu povredu odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja saglasno odredbi člana 407. ZPP ne predstvavlja razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac-protivtuženi je bio u radnom odnosu kod tuženog .... godine, od 29 11. 2016. na poslovima ... sve do 07.04.2017. godine, kada mu je rešenjem tuženog broj ... od 07.04.2017. godine prestao radni odnos kao tehnološkom višku zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je bio raspoređen usled ekonomskih i organizacionih promena. Tuženi-protivtužilac je dana 20.02.2017. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova i istog dana ga objavio na oglasnoj tabli, koji je stupio na snagu dana 01.03.2017. godine. Ovim Pravilnikom ukinuto je radno mesto tužioca kao i cela Služba za ... u okviru koje se nalazi tužiočevo radno mesto. Odbor direktora tuženog-protivtužioca je 13.03.2017. godine utvrdio Predlog programa rešavanja viška zaposlenih koji je usvojen 24.03.2017. godine, dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Samostalnom sindikatu, koji su se izjasnili. Tužiocu-protivtuženom je po osnovu prestanka radnog odnosa kao tehnološkom višku isplaćena otpremnina, u iznosu navedenom u rešenju o otkazu ugovora o radu (348.805,49 dinara). U službi za ... radilo je šest zaposlenih i svima je prestao radni odnos (zbog ukidanja cele službe). Rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu-protivtuženom, potpisao je zamenik generalnog direktora tuženog- protivtužioca na osnovu pismenog punomoćja od 03.04.2017. godine. Tužilac je bio član sindikata „Sloga“.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, odredbu člana 179. tačka 9. Zakona o radu u vezi sa članom 188. istog zakona, kada su odbili tužbeni zahtev.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 188. istog Zakona propisano je poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj zaposlenog zbog njegovog statusa ili aktivnosti u svojstvu predstavnika zaposlenih, članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima (stav 1.). Teret dokazivanja da otkaz ugovora o radu ili stavljanje u nepovoljan položaj zaposlenog nije posledica statusa ili aktivnosti iz stava 1. ovog člana je na poslodavcu (stav 2.).

Prema Konvenciji MOR-a broj 135 o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću i Preporuci broj 143 o radničkim predstavnicima (odeljak III tačka 5), radnički predstavnici uživaju zaštitu od svakog štetnog postupka po njih, posebno otpuštanja sa posla,bazirano na njihovom statusu ili aktivnostima u svojstvu predstavnika, ili na članstvu u sindikatu, ili učešću u sindikalnim aktivnostima. Navedena Konvencija je ratifikovana zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 14/82).

S obzirom na navedene zakonske odredbe, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da zaposleni koji je član sindikata ne uživa apsolutnu zaštitu od otkaza ugovora o radu za vreme svog članstva ili za vreme obavljanja funkcije u sindikatu i po prestanku funkcije, već zaštitu u pogledu statusa i aktivnosti zbog kojih ne može trpeti štetne posledice. Međutim, ukoliko su ispunjeni zakonom propisani uslovi za prestanak radnog odnosa zaposlenog, nevezano za sindikalnu aktivnost, sindikalni predstavnik, odnosno član sindikata je u istom položaju kao i svi zaposleni. Uzročna veza između sindikalnog delovanja zaposlenog i dovođenja zaposlenog u nepovoljan položaj od strane poslodavca se pretpostavlja. Teret dokazivanja činjenice da razlog za prestanak radnog odnosa ili stavljanje zaposlenog u nepovoljan položaj na bilo koji način ne leži u statusu ili sindikalnom delovanju zaposlenog je na poslodavcu.

Tuženi je u sudskom postupku, dostavljanjem Pravilnika o sistematizaciji i organizaciji poslova od 20.02.2017. godine sa organizacionom šemom, Odluke o utvrđivanju programa viška zaposlenih u postupku privatizacije za 2015, 2016. i 2017. godinu sa organizacionom šemom, Predloga programa za rešavanja viška zaposlenih iz marta 2017. godine i dokaza da je isti dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i organizaciji Samostalnog sindikata „Trayal korporacija“ a.d. Kruševac, dokazao da je prestanak radnog odnosa tužioca-protivtuženog posledica ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, usled kojih je došlo ne samo do ukidanja radnog mesta na kojem je tužilac-protivtuženi radio već i do ukidanja cele službe, kao i više drugih radnih mesta, odnosno do smanjenja broja zaposlenih na pojedinim radnim mestima, zbog čega je ukupno za 163 zaposlena prestala potreba za radom kod tuženog. U Službi za ..., u kojoj je radio tužilac-protivtuženi, bilo je šestoro zaposlenih i svima je prestao radni odnos zbog ukidanja cele službe, a tuženi je pre donošenja rešenja koje je predmet spora doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kojim je radno mesto tužioca-protivtuženog ukinuto i Program rešavanja viška zaposlenih, na koji su se izjasnili Nacionalna služba za zapošljavanje i sindikalna organizacija tuženog-protivtužioca koji, kao poslodavac, nije imao mogućnosti da tužioca- protivtuženog premesti na druge poslove. Rešenje koje je predmet spora je potpisalo ovlašćeno lice, tužiocu-protivtuženom je isplaćena otpremnina, pa je tuženi u pogledu otkaza ugovora o radu, primenom odredaba članova 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu u svemu postupio u skladu sa odredbama čl. 153-160. istog Zakona, zbog čega se navod u reviziji da je tuženi-protivtužilac smišljeno i planski odstranio tužioca- protivtuženog sa radnog mesta ne može prihvatiti kao osnovan.

Neosnovani su i navodi u reviziji tužioca-protivtuženog da je rešenje koje je predmet spora potpisalo neovlašćeno lice, s obzirom da se u spisima predmeta nalazi punomoćje od 03.04.2017. godine, kojim je generalni direktor tuženog ovlastio zamenika generalnog direktora da za njegovo ime, a za račun poslodavca može potpisivati rešenja o otkazu ugovora o radu, sporazume o regulisanju međusobnih prava i obaveza za zaposlene koji su utvrđeni kao višak zaposlenih po Programu rešavanja viška zaposlenih od 24.03.2017. godine.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković