Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milun Gajić, advokat iz ..., protiv tuženog „Intersekom“ DOO Pojate, čiji je punomoćnik Aleksandar Aleksić, advokat iz ..., radi isplate uvećane zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2075/19 od 09.01.2020. godine, u sednici veća održanoj 27.05.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2075/19 od 09.01.2020. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2075/19 od 09.01.2020. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Kruševcu, Sudska jedinica u Varvarinu P1 184/15 od 11.04.2016. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 181.089,18 dinara na ime naknade za obavljeni prekovremeni rad u periodu od 15.09.2010. godine do 08.03.2013. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 08.01.2016. godine do isplate, i tužilac obavezan da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 25.421,78 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i osnovana.

Iz spisa se utvrđuje da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 15.09.2010. godine do 08.03.2013. godine na radnom mestu ... na ..., da je u spornom periodu ostajao na poslu duže od punog radnog vremena, i da mu tuženi poslodavac nije isplatio uvećanu zaradu na ime prekovremenog rada.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, s obzirom da je u spornom periodu radio duže od punog radnog vremena kod tuženog, a da prekovremeni rad nije bio evidentiran ni plaćen. Prema datim razlozima, zaposleni koji su radili van utvrđenog radnog vremena imali su mogućnost da dolaze i odlaze sa posla pre početka odnosno kraja radnog vremena, ali takva organizacija po oceni prvostepenog suda rezultat je dobre volje poslodavca i ne prestavlja zamenu za prekovremeni rad, zbog čega je tuženi obavezan da tužiocu na ime neisplaćenog uvećanja zarade za prekovremeni rad plati iznos utvrđen iz nalaza veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, koji je uvećanu zaradu obračunao prema maksimalnom broju dozvoljenih radnih sati prekovremenog rada (osam časova nedeljno), u smislu člana 53. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i primenom pravila o teretu dokazivanja odbio tužbeni zahtev uz ocenu da je tužilac ostajao na radu duže od punog radnog vremena, ali da tužiocu, na osnovu člana 108. stav 3. Zakona o radu ne pripada naknada neisplaćenog uvećanja zarade za prekovremeni rad, jer takav rad nije bio evidentiran kao prekovremeni rad kod tuženog poslodavca, a da tužilac u toku postupka nije pružio dokaze o broju prekovremenih radnih sati koje je ostvario kod poslodavca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005 i 61/2009) koji je bio na snazi u spornom periodu, propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Zakonom o radu, bilo je propisano da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), koji ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri sata dnevno (član 53); da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatanosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima, da se preraspodela vrši tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude više od punog radnog vremena i da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 sati nedeljno (član 57); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 3).

Prema navedenim odredbama zakona da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu, potrebno je da je zaposleni na prekovremenom radu ostajao na zahtev poslodavca, da je u prekovremenim satima ispunjavao svoje radne obaveze i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremni rad treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena i da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i novčani iznos koji mu duguje poslodavac na ime uvećanja zarade za prekovremeni rad. Međutim, u dokazivanju prekovremenog rada i broja prekovremenih radnih sati, zaposleni može da koristi sva dokazna sredstva predviđena Zakonom o parničnom postupku, a u nedostatku pisanih dokaza, sud treba sveobuhvatno da ceni iskaz tužioca kao zaposlenog, kao i svedoka - drugih zaposlenih lica. Činjenica da poslodavac nije doneo pisanu odluku o prekovremenom radu i da nije evidentirao prekovremene sate rada, ne može biti cenjena na štetu zaposlenog koji je obavljao svoje radne zadatke. Stoga pismeni zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada nije uslov za islatu uvećane zarade, već se pitanje da li duže ostajanje na poslu bez pisanog naloga poslodavca ima karater prekovremenog rada, posebno ceni u svakom sudskom sporu prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavca, kao i specifičnosti posla koju zaposleni obavlja kod poslodavca po ugovoru o radu.

Shodno navedenom, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu ne pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad samo zbog činjenice da nije pružio validne dokaze o broju prekovremenih radnih sati. U toku postupka, saslušani su tužilac i druga zaposlena lica - ... i drugi ... u ..., a iz njihovih iskaza proizlazi da je rad zaposlenih kod tuženog bio organizovan u dve smene i da su u spornom periodu po usmenom nalogu tuženog poslodavca obavljali svoje radne zadatke na utovaru i istovaru robe za tuženog i još jednu firmu, a da im uvećana zarada nije isplaćena. Stoga je na tuženom bio teret dokazivanja (osporavanja) da rad tužioca zbog povećanog obima posla nije imao karakter prekovremenog rada, već da se radilo o preraspodeli radnog vremena. Pri tome, bilo je neophodno da sud, iz sadržine ugovora o radu, utvrdi vrstu i opis posla koju tužilac obavlja i njegovo radne vreme i da oceni da li je organizacija rada kod tuženog zahtevala tužiočevo prekovremeno angažovanje u spornom periodu, kao i sadržinu zahteva koji je upućen tužiocu i njegovim kolegama - da se radilo o zahtevu/pozivu za rad van utvrđenog radnog vremena, a ne o novom rasporedu radnog vremena i evenualnoj preraspodeli. Takođe, u pogledu broja prekovremenih radnih sati, u odsustvu pisane dokumentacije i ošteg akta kojim tuženi poslodavac utvrđuje visinu uvećane zarade, bilo je neophodno da sud sveobuhvatno oceni izjavu tužioca kao zaposlenog i svedoka – njegovih kolega, te da na osnovu tako utvrđenog broja sati prekovremenog rada utvrdi visinu dugovanog iznosa putem veštačenja ekonomsko-finansijske struke.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u presudi drugostepenog suda pogrešno primenjeno materijalno pravo, što je dovelo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu postojanja prekovremenog rada i načina utvrđivanja prekovremenih radnih sati, a samim tim i osnova i visine iznosa koji tužiocu pripada po osnovu uvećane zarade, zbog čega je drugostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić