U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Marko Vrebac, advokat iz ..., protiv tuženog „Business international station“ d.o.o. Beograd, koga zastupa punomoćnik Jasmin Duštinac, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1325/20 od 05.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 16.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1325/20 od 05.03.2021. godine u delu stava prvog izreke, kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 839/19 od 24.12.2019. godine u stavu prvom izreke.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog pa SE PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1325/20 od 05.03.2021. godine u delu stava prvog izreke, kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 839/19 od 24.12.2019. godine u delu stava trećeg izreke, kojim je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 96.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.12.2019. godine i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE tužbeni zahtev tužilje, kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 96.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.12.2019. godine, kao neosnovan.

U preostalom delu revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1325/20 od 05.03.2021. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tuženog za srazmernu naknadu troškova parničnog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 839/19 od 24.12.2019. godine u stavu prvom izreke dozvoljeno je preinačenje tužbe, istaknuto u podnesku od 12.08.2019. godine. Stavom drugim izreke prvostepeni sud se oglasio apsolutno nenadležnim, pa je ukinuo sve sprovedene radnje i odbacio tužbu tužilje u delu zahteva koji se odnosi na uplatu pripadajućih poreza. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 240.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.12.2019. godine, kao dana presuđenja, do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime naknade štete za neisplaćenu zaradu za period od 06.12.2014. do 12.09.2016. godine iznose od po 24.000,00 dinara mesečno, sa pripadajućom zateznom kamatom i to po mesecima na način bliže opisan u izreci presude. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužilji obračuna i uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima na iznose i periode iz stava trećeg, i to: Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje doprinose za zdravstveno osiguranje, Filijala Beograd i Nacionalnoj službi za zapošljavanje doprinose za slučaj nezaposlenosti, Filijala Beograd. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 196.570,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1325/20 od 05.03.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke i žalba tuženog je odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog da se obaveže tužilja da plati tuženom troškove drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija tuženog je dozvoljena po odredbi člana 441 Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20, u daljem tekstu ZPP) pa nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena u odnosu na deo stava prvog izreke drugostepene presude, kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je dozvoljeno preinačenje tužbe, da je revizija delimično osnovana u delu zahteva za naknadu štete, umesto vraćanja na rad, za iznos od 96.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu revizija tuženog neosnovana.

U prvostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija, u smislu člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. istog zakona, može izjaviti.

Budući da iz sadržine revizije proizilazi da je revizija izjavljena protiv drugostepene presude u celini, pa i protiv stava prvog izreke drugostepene presude, kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, kojim je dozvoljeno preinačenje tužbe, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da se revizija ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ukoliko nije učinjena pred drugostepenim sudom, a što konkretno nije slučaj. Sledom navedenog, doneta je, primenom člana 410. stav 1. i 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, odluka kao u stavu prvom izreke ove presude.

Prema činjeničnom stanju, između parničnih stranaka zaključen je ugovor o radu dana 01.12.2004. godine, na osnovu koga je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme kod tuženog u trajanju od tri meseca, počev od 01.12.2004. do 01.03.2005. godine za obavljanje poslova na benzinskoj pumpi Kompanije „OMV Jugoslavija“ DOO, koja se nalazi u ... u ... . Parnične stranke su dana 02.03.2005. godine zaključile ugovor o radu kojim je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 02.03.2005. godine za obavljanje poslova na istoj benzinskoj pumpi. Ovim ugovorom tužilja se saglasila da joj u slučaju renoviranja pumpe, koje može da nastane pre, ili posle 01.06.2005. godine, prestane radni odnos, ili da nastavi radni odnos na benzinskoj pumpi „OMV“ u ul. ... . Ugovorom je predviđeno i to da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog, koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih, ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanje određenog posla od strane zaposlenog. Tuženi je rukovodio navedenom benzinskom stanicom za račun i u ime „OMV“ – franšize, na osnovu ugovora o eksploataciji benzinske stanice od 01.03.2014. godine, a „OMV Srbija“ DOO je obavestio tuženog dana 06.10.2014. godine da raskida ugovor, koji prestaje da važi istekom roka od dva meseca računajući od dana prijema ovog obaveštenja od strane parnera (tuženog). S tim u vezi, tuženi je doneo odluku 14.10.2014. godine, kojom je konstatovano da je raskid ugovora o eksploataciji navedene benzinske stanice prouzrokovao ukidanje neophodnih uslova potrebnih za dalju egzistenciju društva, a samim tim i ukidanje poslova svih radnih mesta koja su egzistirala u društvu i čije je mesto obavljanja bilo upravo na toj benzinskoj stanici, te saglasno navedenom, od 06.12.2014. godine prestaje da važi Pravilnik o sistematizaciji poslova tuženog i od tog datuma u društvu se ukidaju radna mesta, a između ostalih i radno mesto šefa smene i kasira, pa samim tim prestaje potreba za radom sedam zaposlenih, među kojima i tužilji. Rešenjem tuženog broj .. od 05.11.2014. godine, koje je doneto na osnovu člana 175. stav 1. tačka 1. i člana 192. Zakona o radu, tužilji je otkazan ugovor o radu zasnovan 01.12.2004. godine zbog raskida ugovora sa poslodavcem o eksploataciji stanice OMV ... u ... od strane „OMV Srbija“ DOO, te je tužilji prestao radni odnos 06.12.2014. godine. Tužilja je najpre bila zaposlena na poslovima kasirke, da bi potom bila šef smene, a njena zarada je iznosila 24.000,00 dinara. Tuženi nije isplatio tužilji otpremninu. Navedeno rešenje o otkazu tužilja je primila 05.12.2014. godine. Tužilja ima 38 godina, a u periodu 12.12.2014. – 11.09.2016. godine bila je na evidenciji nezaposlenih lica NSZ, da bi dana 12.09.2016. godine zasnovala radni odnos kod „D sport System“, Ogranak ... . Tuženi je vodio dve benziske pumpe, od kojih je jedna bila na u Ulici ... u ..., a druga u ... broj .. u ... . Ne postoji mogućnost da se tužilja vrati na rad na benziskoj stanici u Ulici ... iz razloga što je raskid ugovora za navedenu benzisku stanicu nastupio znatno pre raskida ugovora za benzisku stanicu u kojoj je tužilja radila. Tuženi je aktivno pravno lice. Utvrđeno je i to da je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 231/15 od 19.06.2017. godine, poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu kao tužilje, kao nezakonito.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužilje, nakon dozvoljenog preinačenja tužbe, sadržan u stavu tri, četiri i pet izreke prvostepene presude, osnovan, te je tuženi obavezan da na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati tužilji iznos od 240.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.12.2019. godine, kao dana presuđenja i isplati na ime naknade štete neisplaćenu zaradu za period od 06.12.2014. do 12.09.2016. godine iznose od po 24.000,00 dinara mesečno, kao i pripadajuće doprinose nadležnim fondovima na dosuđene iznose naknade štete. Tužilji je, prema stanovištu nižestepenih sudova, radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za radom tužilje, što proizlazi iz odluke tuženog od 14.10.2014. godine, jer je došlo do ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog, zbog raskida ugovora o eksploataciji benzinske stanice, koji je bio zaključen između tuženog i „OMV Srbija“. Zbog toga je tuženi bio u obavezi da tužilji, za čijim radom je prestala potreba, isplati otpremninu pre otkaza ugovora o radu, u skladu sa odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu, što nije učinio, pa je tuženi nezakonito postupao prilikom otkaza ugovora o radu tužilji, zbog čega je pravnosnažno poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, kao nezakonito. Prema nalaženju nižestepenih sudova, kada je pravnosnažnom odlukom utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, to tužilji automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade u skladu sa članom 191. Zakona o radu. Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su stanovišta da tužilji pripada pravo na naknadu štete u visini 10 izgubljenih zarada, skladu sa članom 191. stav 5. Zakona o radu, imajući u vidu da vraćanje na rad nije moguće u konkretnom slučaju, kao i da tužilja ima 38 godina, da je radni odnos kod tuženog zasnovala 01.12.2004. godine i da nema dokaza o postojanju izdržavanih članova porodice. Osim toga, prema nalaženju nižestepenih sudova, tužilji pripada i pravo na naknadu štete koja se sastoji u izgubljenoj zaradi, koju bi tužilja primala u spornom periodu da joj nije nezakonito prestao radni odnos, imajući u vidu da je tužilja bila prijavljena na evidenciji nezaposlenih NZS, ali da nije bila korisnik prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i da je zasnovala radni odnos kod drugog poslodavca nakon utuženog perioda, dana 12.09.2016. godine, sve u skladu sa izraženim shvatanjem u odlukama Ustavnog suda Už 776/12 od 11.04.2013. godine i Už 7075/12 od 26.02.2015. godine. Na dosuđene iznose naknade štete u vidu izgubljene zarade, tužilji pripadaju doprinosti za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i za zdravstveno osiguranje i slučaj nezaposlenosti, pa su krećući se u granicama postavljenog zahteva, nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev koji se odnosi na uplatu doprinosa, u skladu sa odredbama člana 2 i člana 51 Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Osnovano se revizijom tuženog pobija odluka u delu isplate naknade štete u iznosu od 4 zarade, što daje iznos od 96.000,00, imajući u vidu odredbu člana 191. stav 7. Zakona o radu, dok je u preostalom delu revizija tuženog neosnovana.

Odredbom člana 191. stav 7. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) propisano je da će sud, ako u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosuditi zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u reviziji tuženog osnovano ukazuje na to da je u konkretnom slučaju postojao osnov za prestanak radnog odnosa, budući da je kod tuženog došlo do organizacionih i ekonomskih promena, ali da je tuženi postupio suprotno propisanom postupku za prestanak radnog odnosa. Naime, tuženi nije u konkretnom slučaju postupio u skladu sa članom 158. stav 1. Zakona o radu, te pre otkaza ugovora o radu, tužilji isplatio otpremninu, što čini rešenje o otkazu nezakonitim, usled čega je isto pravnosnažno poništeno. Međutim, takva nezakonitost ne utiče na postojanje opravdanog razloga za prestanak radnog odnosa, koji se odnosi na potrebe poslodavca, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. istog zakona, zbog čega tuženi ne bi bio dužan da tužilju vrati na rad. Iz navedenog razloga, u skladu sa odredbom člana 191. stav 7. Zakona o radu, tužilji pripada pravo na naknadu štete u visini od šest zarada, a ne deset zarada - kako zaključuju nižestepeni sudovi usled pogrešne primene odredbe člana 191. stav 5. istog zakona. Iz navedenih razloga je delimično odbijena revizija tuženog u delu koji se odnosi na dosuđeni iznos od 144.000,00 dinara (šest zarada) sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, jer navedeni iznos tužilji svakako pripada u smislu člana 191. stav 7. Zakona o radu, a usvojena je revizija i preinačene su nižestepene presude za iznos od 96.000,00 dinara (četiri zarade), u kom delu je ovom odlukom odbijen tužbeni zahtev.

Nadalje, nasuprot navodima revidenta, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da se napred navedenom naknadom štete supstituiše reintegracija i da je ista nezavisna od naknade štete zbog izgubljene zarade. Cilj naknade štete predviđene odredbom člana 191. stav 7. Zakona o radu jeste upravo supstitucija usled nemogućnosti vraćanja na rad, koje vraćanje bi svakako pripalo tužilji kao posledica nezakonitog otkaza, da je moguće. Sa druge strane, naknada štete za neisplaćenu zaradu za period 06.12.2014. – 12.09.2016. godine, dosuđena u stavu četiri izreke prvostepene presude, koji stav je pravnosnažno potvrđen, nezavisna je od paušalne naknade kojom se supstituiše reintegracija. Pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade predstavlja posledicu nezakonitog otkaza ugovora o radu, koji mora biti utvrđen pravnosnažnom sudskom odlukom. U konkretnom slučaju, nezakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu utvrđena je pravnosnažnom sudskom odlukom, pa je samim tim osnovan tužbeni zahtev kojim se potražuje isplata izostalih zarada. Nužna pravna posledica nezakonitog otkaza usled toga što tužilji nije isplaćena otpremnina jeste naknada štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa uključenih u zaradu sa porezima i doprinosima, koje je tužilja bila sprečena da ostvari navedenom nezakonitom radnjom tuženog.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom i trećem izreke presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju u delu osporavanja odluke o troškovima postupka i zahtev tužioca za srazmernu naknadu troškova postupka, kao u stavu četvrtom izreke, s obzirom na to da nema u konkretnom slučaju mesta primeni člana 153. stav 2. u vezi sa članom 165. stav 1. i 2. ZPP, jer je tužilja u pretežnom delu uspela u sporu, tako što je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito, da je uspela u sporu i u pogledu naknade štete u visini izgubljene zarade, te da je pretežno uspela u sporu u delu kojim potražuje naknadu štete šest izgubljenih zarada, umesto reintegracije, kao i zakonsku zateznu kamatu na dosuđene iznose, a tuženi je u odnosu na sve navedeno uspeo u neznatnom delu.

Predsednik veća-sudija
Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić