Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3477/20 od 14.04.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Pančevu P1 182/16 od 28.02.2018. godine, u stavu prvom izreke i odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništavo i bez pravnog dejstva rešenje tuženog br. ... od 11.12.2012. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu br. .../... od 07.03.2007. godine i aneks br. 1. del.br. .../... od 01.01.2008. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade koja mu pripada po Zakonu o radu, opštim aktima tuženog i ugovora o radu, te Zakona o PIO osiguranju isplati na ime izgubljene zarade za period od decembra 2012. godine do maja 2016. godine, iznose, sa kamatom, navedene u tom stavu izreke i da na ime tužioca izvrši uplatu doprinosa: za penzijsko i invalidsko osiguranje iz radnog odnosa na teret zaposlenog u iznosu od 169.525,45 dinara na račun ...-...-...-..., za doprinose za PIO na prihod iz radnog odnosa na teret poslodavca u iznosu od 147.271,11 dinara na račun ...-...-...-..., za uplatu doprinosa za zdravstveno osiguranje na prihod iz radnog odnosa na teret zaposlenog u iznosu od 71.645,44 dinara na račun ...-...-...-..., za doprinose za zdravstveno osiguranje na prihod iz radnog odnosa na teret poslodavca u iznosu od 71.645,44 dinara na račun ...-...-...-..., za uplatu doprinosa za osiguranje za slučaj nezaposlenosti na prihod iz radnog odnosa na teret zaposlenog u iznosu od 9.573,61 dinar na račun ...-...-...-..., za doprinose za slučaj nezaposlenosti na prihod iz radnog odnosa na teret poslodavca u iznosu od 9.573,61 dinar na račun ...-...-...-... . Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Pančevu P1 182/16 od 28.02.2018. godine, pa je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 428.814,31 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate i obavezan tužilac da tuženom na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 323.250,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. istog Zakona, na koje revident u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu ..., na osnovu ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 16.01.2007. godine, kojim su predviđeni i razlozi za otkaz ugovora o radu. Aneksom br. 1. Ugovora o radu od 01.01.2008. godine, članom 7., parnične stranke su regulisale, pored povreda radnih obaveza i povreda radne discipline utvrđenih zakonom i aktima poslodavca, da poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu i u slučajevima koji su taksativno nabrojani u tom članu Aneksa. Pobijanim rešenjem, donetim 11.12.2012. godine pod br. ..., tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu od 07.03.2007. godine sa aneksom od 01.01.2008. godine, zbog učinjene povrede radne obaveze, jer je 31.10.2012. godine, po isteku radnog vremena, prilikom redovne kontrole na kapiji RNP, u torbi sa ličnim stvarima tužioca pronađen 1 kg emajl laka za koji nije imao odgovarajuću dokumentaciju, pa mu je tom prilikom oduzeta propusnica za ulazak u krug Rafinerije i sačinjen zapisnik o tom događaju, o kome je obaveštena policija. Prethodno, 22.11.2012. godine, tužiocu je upućeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u kom je, pored ostalog, opisano delo koje je izvršio tužilac, a koje mu je pobijanim rešenjem stavljeno na teret. Tužilac je molbom od 04.12.2012. godine, upućenom tuženom, tražio da mu se omogući da ostane u radnom odnosu, navodeći da mu je za vreme radnog vremena neko od kolega podmetnuo kutiju boje koja je bila poluotvorena, od pola kilograma, i da on to nije znao, pa je nesvesno, sa teretom koji se nalazio u torbi, otišao na kapiju. Kolektivnim ugovorom tuženog br. 02/1 od 20.12.2006. godine i njegovim aneksom br. ... od 02.07.2007. godine, u odredbi člana 80.predviđen je otkaz od strane poslodavca, tako što pored povrede radnih obaveza i discipline utvrđenih zakonom, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu u sledećim slučajevima: 1) nezakonito raspolaganje sredstvima poslodavca; 5) necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada ili neovlašćeno otuđenje ili iznošenje van radnih i drugih prostorija poslodavca bilo koje imovine; 20) povrede drugih radnih obaveza koje predstavljaju krivično delo. U članu 81.stav 1.tačka 5., predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, a naročito u slučajevima ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom. U uvodnom delu pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu navedeno je da je doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 4. i člana 180. stav 1. Zakona o radu, člana 80. stav 1. tačka 20., člana 81. stav 1. tačka 5. i člana 95.a), u vezi člana 101. Aneksa kolektivnog ugovora br. 02/1 od 20.12.2006. godine, a u vezi člana 192. Zakona. Protiv tužioca nije vođen krivični postupak u vezi sa predmetnim događajem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da izostanak osuđujuće krivične presude u odnosu na tužioca, a time i pogrešna pravna kvalifikacija u rešenju kojim mu se otkazuje ugovor o radu, čine osporeno rešenje nezakonitim, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev tužioca i tuženog obavezao da mu naknadi štetu. Prvostepeni sud nije prihvatio iskaz tužioca, saslušanog u svojstvu stranke u postupku, u delu u kom navodi da mu je neko podmetnuo lak u torbu, pošto on tu činjenicu nije dokazao, a nije sporio da je kod njega, u njegovoj torbi, na izlazu nađena kutija laka, pri čemu po mišljenju prvostepenog suda, na osnovu izvedenih dokaza nesumnjivo proizlazi da je pronađen 1 kg laka, kao i da je tužiocu taj lak oduzet, o čemu postoji potvrda, a zbog čega je tužiocu izrečena mera trajne zabrane ulaska u RNP.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio, kako za poništaj pobijanog rešenja tuženog, tako i za naknadu štete, imajući u vidu da je na osnovu rezultata dokaznog postupka utvrđeno da je tužilac izvršio radnju koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, kao i njegova odgovornost za njeno izvršenje, pri čemu izostanak osuđujuće krivične presude, a time i pogrešna pravna kvalifikacija u rešenju o otkazu ugovora o radu, po mišljenju drugostepenog suda, osporeno rešenje ne čini nezakonitim, jer činjenični opis radnje koji je sadržan u tom rešenju ukazuje da su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu, po drugom osnovu propisanim članom 179. tačka 3. Zakona o radu, jer je tužilac bez ovlašćenja imao u torbi emajl lak iako je znao i morao znati da to, bez ovlašćenja, nije dozvoljeno, odnosno da je zabranjeno, bez obzira na pogrešnu pravnu kvalifikaciju te radnje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. tačke 2. i 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, odnosno ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca i ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U konkretnom slučaju kod tužioca je, po isteku radnog vremena, prilikom redovne kontrole na izlaznoj kapiji Rafinerije nafte Pančevo pronađen 1 kg emajl laka, skriven u torbi sa ličnim dokumentima, za koji lak nije imao odgovarajuću dokumentaciju, pa mu je oduzet. Neovlašćeno iznošenje van radnih i drugih prostorija poslodavca bilo koje imovine propisano je kao otkazni razlog odredbom člana 80. tačka 5. Kolektivnog ugovora tuženog, sa aneksom I. To što je tuženi pobijanim rešenjem opisanu radnju kvalifikovao kao izvršenje krivičnog dela pozivajući se na član 80. stav 1. tačka 20. svog Kolektivnog ugovora, nije od značaja, jer je sud, kod ocene zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu vezan činjeničnim opisom radnje, ali ne i njenom pravnom kvalifikacijom.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da nije utvrđena njegova krivica za učinjenu povredu radne discipline. Suprotno tome, pobijana odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tako što je prvostepeni sud, na osnovu rezultata dokaznog postupka, utvrdio da je tužilac izvršio radnju koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret i da je odgovoran za izvršenje te radnje, neprihvatajući navode tužioca da mu je neko podmetnuo lak u torbu, jer on tokom postupka nije sporio da je kod njega, u njegovoj torbi na izlazu Rafinerije pronađena kutija laka, kada je zaustavljen od strane obezbeđenja Rafinerije. Krivica postoji ako je učinilac bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Dakle, struktura krivice sadrži tri komponente i to: 1) uračunljivost; 2) umišljaj ili nehat; 3) svest (ili dužnost i mogućnost svesti) o protivpravnosti. U konkretnom slučaju, tužilac je svojom krivicom učinio povredu radne discipline, jer su mu bila poznata pravila za izlazak iz kruga Rafinerije, što on nije sporio, tvrdeći da se istih uvek pridržavao, što znači da je bio svestan protivpravnosti preduzete radnje. To što eventualno nije znao da je u njegovoj torbi 1 kg emajl laka znači da je postupao nehatno, jer nije proverio sadržaj torbe pre napuštanja kruga Rafinerije, a nehat je takođe vid krivice.

Navodima revizije tužioca o tome da se radi o emajl laku u vrednosti oko sto dinara, koji je tužiocu oduzet na kapiji Rafinerije, te da Rafinerija nije pretrpela nikakvu štetu, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Prilikom ocene zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa zaposlenom, sud je dužan da utvrdi da li je ostvaren osnov za prestanak radnog odnosa. To je slučaj kada je zaposleni učinio povredu radne discipline koja mu je rešenjem poslodavca stavljena na teret, a koja je Zakonom o radu, opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu predviđena kao osnov za otkaz ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca, što je ovde slučaj (neovlašćeno otuđenje ili iznošenje van radnih i drugih prostorija poslodavca bilo koje imovine – član 80. stav 1. tačka 5. Kolektivnog ugovora tuženog). Vrsta i težina izrečene disciplinske mere je diskreciono ovlašćenje isključivo poslodavca, pa sud nije ovlašćen da ceni celishodnost izrečene mere, u smislu da li ona predstavlja adekvatnu kaznu za učinjenu povredu. S tim u vezi, tužilac neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153, 154.i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić