Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2189/2021 od 19.05.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke za sve vidove nematerijalne štete i žalba tužioca u tom delu odbijena je kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom – usvajućem delu stava prvog i drugog izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo usled povrede na radu dana 07.07.2015. godine isplati: za pretrpljenih strah iznos od 80.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 100.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 16.03.2021. godine kao dana presuđenja do konačne isplate, dok se deo tužbenog zahteva od iznosa dosuđenih ovom presudom do iznosa dosuđenih prvostepenom presudom od: 200.000,00 dinara za fizičke bolove, 250.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 234.325,71 dinara za prerpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, odbija kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 76.075,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude denete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, s pozivom na član 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011... 18/2020), pa je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. istog zakona i našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ..., a povredio se na radu kod tuženog dana 07.07.2015. godine, na radnom zadatku da po nalogu pretpostavljenog hitno odnese dokumentaciju u direkciju tuženog, kojom prilikom se dokumentacija nosila u kutiji težine od 12 do 15 kg, a pri silasku iz kamiona marke „FAP“ tužilac je usled pomeranja stepenika na kamionu, pao unazad sa visine od 1,5 metara i udario glavom o beton. Izgubio je svest i prenet je u zdravstvenu ustanovu gde je medicinski zbrinut.

Putem veštačenja je utvrđeno da je tužilac zadobio laku telesnu povredu na gornjoj granici, koja se sastoji od potresa mozga sa posledičnim razvojem sindroma nakon potresa i oguljotine kože temenog predela, desne podlaktice, desne nadlaktice i levog lakta, usled kojih povreda je trpeo kratkotrajne jake fizičke bolove, potom bolove srednje jačine narednih jedan do dva dana, zatim lake bolove četiri do pet dana neprekidno i nadalje deset do petnaest dana sa prekidima, s tim da ih može osećati i ubuduće. Tužilac je trpeo strah jakog intenziteta koji je trajao nekoliko sati nakon buđenja, zatim sekundarni strah srednjeg intenziteta još oko šest meseci, u vidu stalne i umerene zabrinutosti za konačni ishod lečenja. Psihijatrijsko lečenje tužioca i dalje traje i nije dovelo do izlečenja od straha sa nastalim depresivnim sindromima i pasivizacijom u funkcionisanju, u hroničnom toku i neizvesnom trajanju u budućnosti. Kao trajna posledica povređivanja životna aktivnost tužioca umanjenja je u lakom stepenu, oko 10%. Navedeno predstavlja izvor duševnih bolova za tužioca, koji je bio dobi 47 godina u vreme povređivanja. Tužiocu je po polisi osiguranja, na ime trajnog invaliditeta zbog nastale povrede na radu, isplaćen iznos od 15.324,00 dinara dana 31.05.2016.godine. Uporedo sa ovom naknadom ostvarenom osnovom trajnog invaliditeta, tužilac ima pravo da od poslodavca potražuje naknadu za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i naknade za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljeni strah, što su vidovi nematerijalne štete nastale povredom na radu, za koju odgovara tuženi poslodavac.

Prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada naknada nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede na radu i da je za istu odgovorna tužena, po načelima objektivne odgovornosti, odnosno bez obzira na krivicu, shodno odredbama člana 154. stav 2. u vezi člana 173. i 174. ZOO, s obzirom da predmetni stepenik kamiona, koji se nalazi na visini od 1,5 metara nije adekvatno učvršćen, usled čega ima karakter opasne stvari. Navedeni zaključak prihvatio je kao pravilan i drugostepeni sud, osim u pogledu visine dosuđene naknade štete.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi u skladu sa zakonom i opštim aktom. Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari odnosno delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. U konkretnom slučaju tuženi nije dokazao da opasna stvar, odnosno delatnost nije bila uzrok štete. Ocenjeno je da tužilac nije doprineo nastanku štete i nema uslova da se tuženi oslobodi od odgovornosti za nastalu štetu u smislu odredbe člana 177. stav 2. ZOO, koji predviđa da se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjama oštećenika i trećeg lica koju on nije mogao predvideti, a štetne posledice izbeći ili otkloniti, što tuženi u konkretnom slučaju nije dokazao.

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je između ostalog da će sud dosuditi pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene fizičke bolove, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za strah, ako to opravdavaju okolnosti slučaja, a naročito jačina i trajanje bolova i straha, pri čemu je sud dužan da vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Imajući u vidu vrstu i težinu povrede, okolnosti u kojima je nastala, jačinu i trajanje pretrpljenih fizičkih bolova i straha, stepen umanjenja životne aktivnosti tužioca i duševnih bolova koje usled toga trpi, drugostepeni sud je odredio visinu naknade po ovim vidovima štete. Međutim, određujući naknadu štete drugostepeni sud nije dovoljno vodio računa o kriterijumima koji su od uticaja na visinu naknade, odnosno o odredbi stava 2. člana 200. ZOO, koja ga obavezuje da vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, tako da su po oceni ovog suda osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da su iznosi po osnovu naknade štete za sva tri vida prenisko određeni, pa je drugostepena presuda preinačena, tako što su tužiocu dosuđeni odgovarajući iznosi u skladu sa odredbama člana 200. ZOO.

Prema utvrđenim okolnostima slučaja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da tužiocu pripada naknada za duševne bolove zbog utvrđenog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 220.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 150.000,00 dinara i za pretrpljeni strah u iznosu od 100.000,00 dinara. Ovim iznosima postiže se svrha novčane naknade nematerijalne štete kao vida satisfakcije. Preko navedenih iznosa pravičnih naknada nematerijalne štete, tužbeni zahtev nije osnovan i odbijen je pravilnom primenom materijalnog prava, zbog čega revizija u tom delu nije osnovana.

Tužiocu pripada naknada troškova postupka prema njegovom uspehu u parnici radi naknade nematerijalne štete. Uspeh se ceni prema iznosu dosuđene naknade. U ovom slučaju, to je iznos od 470.000,00 dinara. Primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, tužiocu pripada naknada za sastav tužbe 9.000,00 dinara, obrazloženog podneska 9.000,00 dinara, zastupanja na šest ročišta svako po 10.500,00 dinara, što s obzirom da je oslobođen plaćanja takse na tužbu i presudu, iznosi 81.000,00 dinara, a sa troškovima veštačenja od 19.075,00 dinara ukupno 109.075,00 dinara opravdano nastalih troškova prvostepenog postupka, kao i žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Kako je tužilac delimično uspeo u postupku po reviziji, ovaj sud mu je primenom odredbi člana 153, 154. i 162. u vezi sa članom 165. ZPP dosudio pripadajuću naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 114.000,00 dinara, i to: na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 38.400,00 dinara i takse na odluku suda po reviziji u iznosu od 57.554,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi i Taksenoj tarifi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 416. stav 1., člana 414. i člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić